Mandat za pod glavu

Eto, na primer, đeneral Nedić se – tako je govorio pred revolucionarnim komunističkim sudom – celo kasno proleće i pola leta 1941. opirao nagovaranju šefa komesarske uprave Aćimovića i Nemaca da kao „autoritet u srpskom narodu uzme situaciju u svoje ruke“. Na kraju je, što bi se reklo, organizovana široka javna rasprava među političarima, javnim delatnicima, intelektualcima i ondašnjim biznismenima i, tek tada, Nedić je smekšao: hoće ga narod, je li; drugo, Nemci su, navodno, zapretili da će, u suprotnom, Srbija biti podeljena na tri dela – deo će pripasti Mađarima, drugi Bugarima, a treći Hrvatima, pa će oni upasti u Srbiju i umiriti je. Tako je okupirana Srbija dobila „vladu narodnog spasa“…

Pripravan da se pronađem kao eksponat i na nekoj novoj neovidelističkoj konceptualnoj izložbi („izložbi najcrnjih laži o SNS“ ili među „radikalnim kritičarima, često ispod granice pristojnosti“, što bi rekao onaj nadriekspert, pomoćni kustos izložbe) – uz svo razumevanje za pritiske kojima je, pre svega iz Vašingtona i Berlina, izložen Kancelar u tehničkom stanju – sve mi ovo danas pomalo liči i na Kancelarevu igru prestola i nerava sa potencijalnim koalicionim partnerima i latentno testiranje njihove lojalnosti, vernosti, odanosti… Kad smo već kod instalacije „Vreme je za bebe“ koju sam uredno posetio, ja se živo bio zabrinuo šta sam to tako crno, a masno slagao u kolumnama „Ja, pa ja“ plus „Prenapregnuti naprednjaci“, od pre godinu, godinu i po, te zaslužio vidno mesto, odmah do ulaza levo, galerija Mirka Marjanovića, Knez Mihailova… Ne, nađoh ništa originalno osim što sam đidijinu kembelovsku propagandnu matricu „ja, pa ja“ („kažem ja Putinu“) usporedio sa Bonapartinim hvalospevnim depešama sa italijanskih vojišta u kojima je u Pariz bukvalno referisao: „Ja sam napredovao sa strane i neprijatelju otpozadi.“ Jesam, usput, i podsećao Kancelara i Ekselenciju mu na ono šta su obećavali za Kosovo pre nego što su (a baš na osnovu tih obećanja!) zaposeli srpski tron; pisao sam i da Pajtić ne može da pobedi Kancelara, ali će naprednjaci, u ovom pakovanju, pući sami od sebe. Doduše, jesam podsećao i na ono što je bilo belodano, da Kancelareve savetnike plaća Srbija, ali i fondovi Evropske unije, a neke čak i Emirati; i da je među njima i Alister Kembel, negdašnji Blerov Gebels, „strateg“ propagandnog rata protiv Srba („naš zadatak je bio da srpske trupe napuste teritoriju Kosova“).

Inače – koga i to zanima – Nedićevi uslovi za formiranje kvislinške vlade bili su da Srbija dobije potpunu autonomiju, tj. da vlada upravlja zemljom po našim zakonima, kako vojnički, tako ekonomski i politički, a Nemci da vrše samo nadzornu vlast; da vlada stvori oružanu snagu, odnosno ljudstvo, a Nemci da dadu naoružanje, radi čuvanja mira i javnog poretka u zemlji, kao i obezbeđenje granice; da se strogo odredi „kolike dacije u naturi i novcu“ treba da Srbija daje Nemačkoj; da se obustavi ubijanje Srba van granica Srbije; da se ne sprečava dolazak Srba – izbeglica u Srbiju; da se uspostave veze između srpskih zarobljenika i njihovih porodica u zemlji, da se odustane od sprovođenja naređenja, izdanog od strane vrhovne komande Nemačke da se za jednog ubijenog Nemca strelja 100 Srba, a za ranjenog 50, već da krivci budu izvođeni na sud…

A meni se još vrzma po glavi Erdoganova rečenica: Evropa nas drži pred vratima 53 godina i zato me baš briga šta Evropa misli o vraćanju smrtne kazne!