U ostrašćenoj Srbiji koja danas veliča slepu posvećenost „jezivom odgovoru huliganima“ (Slobodan Homen), na jednoj, ili slepu hrabrost čoveka koji se ponudio da na sledećoj „Paradi“ biju njega „umesto decu“ (Miroslav Markićević), na drugoj strani – najteže je danas biti Dragan Đilas. Sačuvati zdrav razum, ostati svoj, ali i zadržati političku „glavu na ramenu“.
Dakle, kada sam pročitao kako ga je opleo „Predsednikov PR Savetnik“ lično, više sam nego siguran da sam, 12.10.2010 („Danas“, strana 5), glede Đilasa, bio skroz u pravu: pravi čovek na pravom mestu u pravo vreme!
Šta je Đilasov problem?
To što u poslednje vreme ne nastupa kao jurišnik u plavo-žutoj „maskirci“, nego pokušava da bude gradonačelnik Beograda, pa tek onda kadar DS-a.
E, to se samoproglašenim partijskim čistuncima i „evropejcima“ po zanimanju, koji su, posle petog oktobra, kao oni lažnoborci što su se u maju 1945. upisivali u partizane, izmileli iz svojih sigurnih skrovišta – ne dopada.
Neki koji su bili tihi i neprimetni „pod Slobom“ i za „Slobina vakta“, sad bi da drže banku, da komesarski uvode „evropske vrednosti“ u Srbiju, i to isključivo onako kako ih oni razumeju i prevode.
Ofanziva na huligane i kriminalce je jedno. Čiju potrebu niko normalan, pa makar bio i najortodoksniji aktivista prokuženih desničarskih organizacija, ne može da spori.
Ali, bahata, osvetnička i inadžijska pretnja silom svima koji ne daju blanko aplauze aforističnoj besmislici tipa „niko nije jači od države“ („A narod?“, dosetio se Vučelić), sa sve spinovanim iščekivanjem ovog režima da će, terajući zeca, konačno isterati vuka (mislim, Koštunicu) – svakako nije ubojito oružje, niti iskren put za pobedu protiv onih „s one strane zakona“.
Nekima cela frka posle „Parade ponosa“ i Đenove, kao da je dobro došla. Da napokon nađu pravi povod. Da se okupe protiv zajedničkog neprijatelja. Da učvrste redove. U vladajućoj koaliciji. I u najjačoj partiji vladajuće koalicije.
Da se građanima skrene pozornost sa pravih problema. Problema njihovih malih života. Da svaka zverka „otkrije svog trag“: da se opet uneredi tek malo oprani Toma, da se ukalja Velja; da se udari po alternativi, ako je, ozbiljne, u srpskoj politici, uopšte ima.
Nekoć popularnu „teoriju zavere“ (ceo svet je, osim Rusije i Kine, protiv nas!), zamenila je teorija „državnog udara“, teorija „nadirućeg fašizma“. I, po preslikanom šablonu, iz Miloševićevih propagandnih štabova, inspiratori su, po pravilu, u političkoj opoziciji, ponekad među pravoslavnim klericima ili preglasno uzdržanim intelektualcima i tome slično.
I, nikada tu nema krivice „do nas“ iz vlasti. A kada imate takvu atmosferu, logično je da sumnjate u to da li zaista oni koji odlučuju u naše ime žele da poprave stanje ili zapravo hoće da, fingirajući privid latentne borbe protiv kriminala kojoj niko ne vidi kraj, stvore sopstveni perpetuum mobile za opstanak na vlasti još jedan, pa još jedan, pa još jedan mandat… Dok ionako, hteli ne hteli, po prirodi stvari, ne budemo usisani u EU, ako nje i tada bude bilo.
Jeste da izgleda kao da Saša Vukadinović „uzima 'leba“ nekoj „Gospođi Vidovitoj Zorki“, ali je prava stvar upravo to što, do juče misteriozna, BIA uporno i javno ponavlja da je 95 odsto onoga što se dešavalo u i okolo Manježa i Đenove predvidela.
Šta laik može da zaključi, ako se, ipak, uprkos prognozi s najmeritornijeg mesta, izdešavalo to što se izdogađalo?
Da je nekome kriminalnom, ali i nekakvom političkom ili biznis interesu, odgovaralo da se Srbija obruka pred svetom, ali i pred samom sobom.
S obzirom na posledice oba događaja, čini se malo neverovatnim da je iza ovih nereda stajao neki ozbiljan opozicioni lider. Kada bi se tako nešto i dokazalo, taj je, nema dileme, završio svoju političku karijeru u Srbiji.
A da je manipulisanje i politiziranje ovakvim incidentima, nešto čega se vlast teško odriče kao jedne od, provereno uspešnih, tehnika vladanja, pokazali su i događaji od pre dva dana. U Lučanima, sa tribina gde su bile smeštene „delije“, pogođen pomoćni sudija. I – ništa. U Kuli, navijači „Voše“ ubacili topovski udar na teren. I – još jedno ništa.
Ne bi me zato iznenadilo da neko, zarad mira u kući, tj. državi, pokuša da „Zvezdi“ (ništa lično, ona je samo sinonim) podari titulu fudbalskog prvaka. Znate, ono, da odobrovolji nekog važnog koalicionog partnera ili kojeg sopstvenog „društveno-političkog radnika“ na angažmanu u važnom sportskom klubu ili savezu; da izleči kolektivne frustracije armiji njenih navijača, odnosno polovini biračkog tela u Srbiji.
Sutra ćemo opet, vidim najavu, da menjamo neki zakon. Kao da je problem u zakonu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
