Mentor Kacin i njegovo pravo

Jesmo li onda, mi u Srbiji, baš toliko bogu zgrešili, pa nam iz Evrope nametnulo ni domaćina ni uglednika, osim ako Jelko Kacin (1955; diplomirao „obramboslovje“ iliti ONO i DSZ, tema „Žene u oružanim snagama“) i ne treba da nam bude mentor, jer je Srbima, kao što onomad Dimitrij Rupel izreče svoju ekspertizu u formi dijagnoze – potreban nadzor i vaspitanje?

– Sad je bilo dosta! – uzviknuo je povodom vesti o ubistvu Brisa Tatona u Beogradu i, taman kad je svaki normalan građanin ove zemlje hteo da mu aplaudira, Kacin je otišao dva koraka dalje. Prvo je ekspresno ustvrdio da „Srbija nije ispunila sve uslove za ukidanje viza za EU“, a potom, razumevajući sebe kao prinudnog gubernatora, poželeo da se pozabavi i unutrašnjopolitičkim stvarima Srbije, na strani, pogađate koje političke opcije.

I ranije, nakon obilaska Vojvodine, recimo, naš vaspitač Jelko, u izveštaju o položaju nacionalnih manjina, optuživao je Srbiju za „međuetničke incidente u pokrajini“. U međuvremenu je plastično pojasnio „autizam Srbije“ kao situaciju jednaku onoj „kada bi muž, da napakosti ženi, odsekao sebi onu stvar“.

Tokom slovenačkog predsedavanja Unijom, Kacin je stanje u Srbiji nazivao „neurotičnim“, a srpske političare kukavicama, jer nemaju hrabrosti da kažu da će na Balkanu nastati (i biti međunarodno priznata) država Kosovo. Kao izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, posavetovao je Beograd da „prvi prizna državu Kosovo“, a potom pohvalio kao „istorijski događaj“ to što je u sedištu EP prvi put punopravno istaknuta zastava nezavisnog Kosova. Zbog čega je čak i Boža Đelić, doduše, manevarskom municijom, zapretio da će službeni Beograd zatražiti Kacinovo smenjivanje, sa obrazloženjem da nema izbalansiran i uravnotežen pristup prema Srbiji!

Naš „kouč“ za evrointegracije vuneno je doba, između „Štafeta – ne, hvala“ i „Evropa zdaj“, proveo pišući knjigu o helikopterima i tekstove za reviju „Odbrana“, a na slovenačku veliku scenu uskače 1990, kao savetnik tadašnjeg ministra odbrane Janše, te, od 1991, u svojstvu ministra informisanja. Kao mozak propagandnog „boja za resnico in pravico“ protiv JNA i zvaničnog Beograda, odnosno „načelnik štaba“ najefikasnije ratne propagande na ovim prostorima („Blitz Krieg“ za 10 dana)…

„Na crtu“ su mu, ako me sećanje ne vara, izašli (Knjiga o himni) Pavlović, u ime Srbije, te generali Gvero i, pokoj mu duši, Vuk Obradović, u sivomaslinastim dresovima. Zato u posledicama tog poraza uživamo, evo već 19 godina.

Sumirajući učinke rata, Kacin je priznao da su se Slovenci za taj sukob pripremali godinu dana; da ništa nije bilo prepušteno slučaju, od pripreme rezervnih radio i TV kanala u slučaju uništavanja releja, preko mobilizacije i adekvatnog ekipiranja informativnih službi, do dogovora o saradnji sa stanovništvom u razmeni amaterskih video zapisa… U udžbenicima ratne propagande zaslužila je mesto jedna konferencija za novinare koju je, tih dana, Kacin organizovao u „Cankarjevom domu“, optuživši JNA da baca kasetne bombe na civilne ciljeve u Sloveniji.

Jednim pritiskom na „delete“, 26. 2. 1992, samostalna Slovenija je poništila (prema podacima tamošnjeg MUP-a) najmanje 67.000 svojih sugrađana, izbrisavši ih iz registra stanovnika. Propagandnu podršku ovom „svetom“ nacionalnom poslu etničkog čišćenja neslovenaca opet je obezbedio Jelko Kacin, pa će, nekoliko leta potom, kao dokazani ekspert za koncept „naoružanog naroda“, postati i slovenački ministar vojni.

Ali, ni u jednoj funkciji, nije, na primer, reagovao kada je, pre neku godinu, emitovan dokumentarni film austrijske televizije na kojem se vidi kako pripadnici Teritorijalne odbrane Slovenije, 28. juna 1991, na graničnom prelazu Holmec, streljaju trojicu vojnika JNA koji su prethodno položili oružje i istakli beli čaršav u znak predaje.

Svoju prvu ljubav (ONO i DSZ) kompenzovao je kupovinom, po diskontnoj ceni, za sopstvenu hacijendu, gvozdene ograde koja je opasivala bivšu vojarnu JNA. Danak je, pre 11 godina, platio nesrećni kolega poslanik koga je, zbog dobacivanja „ograjovarstvenik“ (čuvar ograda), usred parlamenta, tukao po glavi debelim primerkom dnevnika „Delo“ formata nekadašnje crvene „Borbe“.

Valjda je nama ovakvima, zbog one narodne „prema svecu i tropar“, i dopao Jelko kao nadzorni organ. Ostaje samo da pevamo „Nemoj po glavi, druže plavi“ i da se nadamo kako nam Kacina nije poslao neki zločesti protivnik proširenja EU sa željom da nam ogadi Uniju.