Metodisti naprednog kursa

… kako radinost tako i štedljivost, a pošto ove opet ne mogu da proizvedu ništa drugo osim bogatstva, a dok se bogati, čovek, dalje, raste i u ponosu, strasti, u telesnim i svetovnim prohtevima, pa i životnoj nadmenosti, zbog čega, na kraju, ostane samo formalna religija, međutim – duh iščezava! (Inače, naziv „metodist“ koji je označavao pripadnika ovog verskog pokreta, imao je isprva podrugljivo značenje i upućivao na disciplinovano, štrebersko „metodičko“ učenje i obavljanje religioznih dužnosti. Svaka sličnost sa Kancelarem srpskim je isključena.)
Setih se ovoga, dok pokušavajući da ispratim početak rasprave o budžetu za 2017, laički dumam koja li je boljka zarazila sam špic našega narodnog sabora? Stari dobri Alchajmer („greška u banci sećanja“) ili neki Frojdov mehanizam odbrane u funkciji falsifikovanja i iskrivljavanja stvarnosti – pasivna agresija, projekcija, autoprojekcija ili samoobmanjujuća projekcija, vrag li ga zna?
Dobro, de, razumeo sam da primerni diplomci (ne oni oksfordski zgubidani koji su 1723, osnovali Metodističku crkvu) Pravnog u Novom Sadu, za svako skupštinsko susretanje, „kosom tankom, uspravnom debelom“, moraju da napišu i izrecituju u mikrofon po 20 primera iz predmeta „Racionalizacija, tj. traženje logičnog opravdanja za uspeh ili neuspeh ove vlasti“, po sistemu, red „slatkog limuna“ (veličanje svakog uspeščića), pa red „kiselog grožđa“ (omalovažavanje nedostižnog cilja)…
Ali, zašto Naša Maja i Naš Martinović, kao najbolji đaci Najvišeg učitelja, sve sa navodnicima, papagajski ponavljaju velike misli Najvećeg vođe o tome kako ih oni iz opozicije „psuju, pljuju, vređaju, viču i napadaju“ – kad to, uglavnom, čujemo baš iz naprednjačkih redova upravo na račun tih drugih?
Naša Maja – još dok je bila jedinica mere radikalske verbalne agresivnosti – nekoć je tvrdila da „Amerika predstavlja pretnju svetskom miru“; da je „Cilj Bele kuće je bio i ostao da okupira našu lepu zemlju i porobi nas“; da „ne želimo da budemo amerikanizovani, da nas pokore i bace na kolena i da im decu im ne možemo oprostiti“. Naš Martinović, kao prvi parapsiholog radikalskog jata, držao je resor „Nikolić i Vučić, najveći izdajnici“, a ovom drugome, s posebnim uživanjem, lepio je etikete od „kriminalca“ i „kurira između Žapca i Amsterdama“ do, ni manje ni više nego – „ubice“!
Hoću da se nadam da boljka, ipak, nije previše odmakla do, ne dao Bog, faze samoobmanjujuće projekcije u kojoj pobeđuju proganjajuće obmane u vezi sa spoljašnjim svetom, ljudima i događajima, sa osećajem sopstvene bespomoćnosti. I da se stvar da izlečiti – jednom običnom menom sumanute politike ili nekim kadrovskim pomeranjem.
Želim da verujem da je reč o ranoj fazi (auto)projekcije, u kojoj vlastite negativne osobine i ista takva osećanja, čovek – a i najambiciozniji političar bi trebalo da bude samo čovek – pripisuje drugima, a ono što najteže prihvata kod sebe, najlakše uočava kod drugih ljudi; da one sadržaje podsvesti koji nisu prihvatljivi za sopstveni ego, projektuje na druge, pripisujući im slične ružne osobine ili dela.
Kažu da je baš ono čime se „vrh parlamenta“ sprda aludirajući na Sašu Jankovića („terapija kućnim ljubimcima“) efikasan lek. Ako ne za M&M, onda sigurno za našu sadašnju NJegovu ekselenciju koji je, od silnih državničkih obaveza, izgleda zaboravio na sitno pismo sa krokijem krokija platforme o KiM koje odgovor čeka ravno 20 meseci!?