Mihiz, Mića, Perčević i Dačić

To je za mene apsolutni utisak „bla, bla, truć“ nedelje u kojoj su svima nama, malim i velikim ovisnicima od politike, Šaper & Krstić nametnuli rekonstrukciju Vlade, a Vučić smanjenje broja poslanika, kao pitanja svih pitanja, od kojih će do kraja januara zavisiti sve, pa i naši mali životi.

A od veljače, biće nešto drugo, jednako neinventivno, ali zaglušujuće spinovano.

Na primer, uvek dobrodošlo prigodno predizborno podsećanje da od „Koštunice dr Vojislava“ nema goreg, u čemu se – čitam između redova – slažu i onaj, danas Tadićev, a dve hiljade druge i treće Koštuničin, savetnički dvojac, i Šešeljev generalni sekretar, danas u funkciji čoveka koji hronično ne može da oprosti Dačiću što je dve hiljade i osme „pogazio reč“.

Radujem se novom vremenu koje, polovinom januara 2010, napokon, pristiže u političku Srbiju. Vremenu u kome se političkim analitičarima, „opinion mejkerima“ i istraživačima javnog mnjenja, baš onima koji se, svih dvadeset i nešto godina višestranačja u Srbiji, zaklinju u „struku iznad politike“, ukidaju radna mesta opunomoćenih odgovarača na pitanje „da li poslanički mandat u proporcionalnom izbornom sistemu pripada stranci ili poslaniku“. U istoriju lagano odlazi „njihovo“ u kome su, pre nego što su postali bespogovorni glasnogovornici stavova Venecijanske komisije, po njihovim tumačenjima, od slučaja do slučaja, mandati pripadali baš onima za koje je navijao, u tom trenutku, aktuelni režim. Da vas dalje ne maltretiram time kako je u Srbiji tvorena i branjena čarobna cifra 126, od 1990. naovamo.

Gledam, pre neki dan, Dačića kod Stefanovića i Tijanića. Onako naoružan zapisnicima sa Okruglog stola vlasti i opozicije, s početka devedesetih, kada se ondašnja opozicija, a danas, mahom, vlast, upinjala da sruši Miloševićev većinski izborni sistem, a inauguriše „pravedniji“ proporcionalni, „po D’Ontu“ i tome slično – zamenik predsednika Vlade, prvi potpredsednik Vlade i ministar policije, tj. „tri u jednom“, izgleda kao moralna i principijelna gromada. Ali, stvarno! Mladi lavovi SPS-a oduvali su tada kompletnu pamet antimiloševićevske Srbije, toliko da je Matija Bećković, ondašnje perjanice Deposa Miću Popovića i Mihiza, prozvao „Perčević i Dačić“.

Ukidanje blanko ostavki ispade danas glavni problem, najvažniji uslov za ulazak u EU. Režimski politički analitičari – još otkako je Toma Nikolić uz pomoć Borisa Tadića prisvojio radikalske poslaničke mandate – dokazuju kako su poslanici, a ne stranke vlasnici mandata, usput se pozivajući na vrhovnog arbitra, jer, bože moj, Evropa tako kaže!

Ali, trebalo je da predsednik države javno prozbori da bi za Srbiju najbolji bio personalni proporcionalni izborni sistem, pa da i cela politička javnost počne da citira izjavu uvaženog političkog analitičara da građani neće više da „biraju partijsku mačku u džaku“.

Pa, ko normalan može da bude protiv takvog izbornog sistema? Na koncu, i u jednoj Bosni i Hercegovini, koja u mnogo čemu tapka za Srbijom, narodni predstavnici se odavno biraju tako što birač zaokružuje stranku, ali paralelno i svoje favorite na stranačkoj listi.

Logično je da građani žele da znaju ko će da ih predstavlja u parlamentu. Žele da veruju da taj neko neće da „proda veru za večeru“, bude izabran po jednom, a potom zastupa drugi politički program; hoće da veruju da taj sutra neće da promeni stranačko jato; žele neposrednu, a ne delegatsku demokratiju.

Baš u ovom skupštinskom sazivu svedoci smo najmanje 30 slučajeva preprodaje izborne volje građana, uz adekvatnu materijalnu ili nadoknadu nematerijalne prirode. Iako je većina tih poslanika svoje mandate dobila zahvaljujući bliskosti s partijskim liderom, poslušnosti, a često i čistom poltronstvu.

Zato razumem Dačićev strah od puzajućeg dvopartijskog sistema. Hoće to kada izneveriš očekivanja birača koji su glasali za tebe.

Zato i podržavam predlog predsednika Tadića. „Dominantno proporcionalni s elementima većinskog izbornog sistema“ voleo bih da vidim već na sledećim izborima. Čak i ako se Koštunica protivustavno bude mrštio zbog toga.