Još otkako sam, kao gimnazijalac, došao do knjige nekog zagrebačkog izdavača o „superpamćenju“, da bih neku tešku temu „svario“ u svom mozgu, uvek koristim onu preporuku o asocijativnom pretvaranju nerazumljive priče u pamtljivu sliku iz života. Tako, dok je ministar Milosavljević, mislim Slobodan, za vikend, obilazio hipermarkete sa početnim slovima U, odnosno V, a ja se pitao zašto fakultativne vizite nije, na primer, otpočeo od gala trgovina pod kapom D i inicijalima T ili M – pade mi na um, kao metafora, jedna serija TV Sarajevo, iz sredine sedamdesetih, rađena po motivima pripovetke Svetozara Ćorovića „Stojan Mutikaša“.
Glavni junak, simptomatičnog prezimena Mutikaša, u ciglo sedam epizoda serijala, više nego simptomatičnog naziva, „Porobdžije“, prelazi put od siromašnog hercegovačkog seljačeta, preko šegrta brkatog i dobrog gazde (Paja Vuisić), do naslednika dućana (ali, i mlade i zgodne udovice, Vera Čukić), imućnog veletrgovca – monopoliste i uglednika mostarske čaršije. Ali, kako to obično biva, „kada seljačić previše zine svojim malim ustima“, u poslednjem nastavku ispratismo i Stojanov sunovrat, na koji ga je, dok je bio na vrhuncu moći, a svi mu se šlihtali, kao na mogući epilog, opominjao jedino njegov rođeni, ludi i izopšteni brat, zapevavajući po mostarskim sokacima „Tra-ta-rata-tat-ja sam Stojanov brat“, hoteći da ga spusti iz oblaka.
Sve ovo, naravno, nema nikakve veze sa Miroslavom Miškovićem, veletrgovcem u trenutnoj nemilosti dobrog dela vlasti, u igri nije nikakva lepa udova (osim ako to nije osiromašena Srbija i svi mi siroti u njoj), ali mi se dopao izraz „porobdžije“. Za monopoliste i povlašćenike Srbije, za kastu vlasnika svih naših života.
Dokazati postojanje kartela i monopola u prehrambenoj industriji ili, recimo, na tržištu hrane je Sizifov, da ne kažem Čedomira Čupića, posao, jednako težak kao dokazivanje korupcije na primeru političarskog sukoba interesa i dvojstva funkcija. Znate ono, taman prikupite dovoljno argumenata, a onda se pojavi neki dežurni i „nepristrasni“ Vladan Batić da odloži raščišćavanje stvari.
Ministra Milosavljevića hoće kamera. A i taličan je. Kad god on, u društvu snimatelja i fotoreportera, krene u bakaluk, pronađe sve ono što običnom smrtniku teško uspeva. Ulje, po staroj ceni, proizvođača raznih; mleko, so… Bilo u ministarskom dres-kodu, bilo u civilno-kamuflažnoj uniformi. U petak je, u odelu, pazario ulje, mleko i „jafu“ u novootvorenom supermarketu na Novom Beogradu, obezbeđujući gazdama, autoritetom funkcije koju obnaša, maksimalan besplatan publicitet; dan kasnije počastvovao je svojom posetom jednog drugog veletrgovca; a pošto – kako je istakao – tri puta nedeljno ide u nabavke, neka se javi sledeći dućan željan reklame. Usput je stigao i da preparira javnost dinkićevskim proročanstvom: „Očekujem dobru snabdevenost, a i cene će mirovati…“
Ako Deda i Unuk, sa potpredsedničkih tronožaca u Nemanjinoj, mogu da – iza leđa čuvarici državne kase – obećavaju penzionerima i državnoj birokratiji po 50 evra, što ne bi siroti Milosavljević smeo da emituje barem reči utehe. Jer, to ništa ne košta. A što ne košta – ne može ni da škodi. I uklapa su u „low profile“ – od očiju javnosti skrivenu – fazu realizacije državne strategije o Kosovu. Ulje, mleko, Nole, košarkaši, vaterpolisti, gej parada … Sve može i o svemu se može i sve je poželjno, samo da se neko ne doseti i priupita – a šta bi od onog obećanja „I Kosovo i Evropska unija“?
Onomad je negdašnja predsednica Saveznog izvršnog veća Milka Planinc – iako je njena ondašnja objektivna snaga, mereno današnjom vagom, bila teška otprilike kao uticaj Mirka Cvetkovića u današnjoj srpskoj vlasti – ostala upamćena po „par-nepar“ danima za vožnju automobila, po bonovima za ulje, šećer, kafu, deterdžent…
No, ako se dobro sećam, a „virova sam jer sam bija mali“, te restrikcije su imale svoje opravdanje – SFRJ je tada intenzivno otplaćivala svoje dugove prema svetu. Danas, kada se, kao nacionalna pobeda, svako malo, slavi „povlačenje nove tranše kredita“ od MMF-a ili „dogovor o stendbaj aranžmanu“ iliti odlaganju otplate prispelih rata i kamata, „u jednoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu“, u najblažem je neukusno davati „pečat državnog razumevanja“ lihvarima iz prehrambene sfere.
Pa, čega to poljoprivredna zemlja Srbija koja „žuri u Evropu“ ima, ako, ni za sebe, nema dovoljno krava muzara ili suncokreta i uljane repice? Vojvođanski paor se, napokon, dosetio da su ligaši onomad bili u pravu kad su rekli da „Vojvodina nije krava muzara“. Možda bi u ministrove Potemkinove rafove, umesto ulja, trebalo da posadimo Hanku Paldum da, onako vragolasto, osmehom i ustima od uva do uva, kao u onom prepotopskom vicu, kaže: „zeeejtina neejma“. Možda bi se tako umirila sirotinja raja. Ali, s čime ćemo to pred Evropu?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
