Otkako je, ono, zimus, lupio šakom o sto i naglavačke izbacio Dinkića iz Nemanjine, naš premijer, malo-malo, pa iznova zadobije moje, sve nove i nove, političke simpatije.
Na primer, onda ono, kad je, uvidevši da ima viška slobodnog vremena, odlučio da, pored fotelje predsednika Vlade, sebi dodeli i mesto ministra finansija.
Pa, otkada je odbio da dolazi na mesečni raport dosadnim poslanicima koji stalno nešto zapitkuju, kritikuju i krituckaju.
Sledeći put me je obradovao polovinom maja, kad nam je poverio da se ekonomija Srbije nalazi u postkriznom periodu (rast BDP-a tri odsto, ma šta to značilo), da je Vlada Srbije do sada vodila dobru ekonomsku politiku; da su se u martu pojavili prvi pozitivni signali što se tiče zaposlenosti, jer je zabeležen blagi porast broja zaposlenih. Sve u svemu, da je kriza prošla, samo to građani, kako to on šeretski voli da kaže, još ne osećaju.
I tome slično.
Ali, prošle nedelje sam, dva puta, skoro zažalio što ovaj vanstranački čovek nema svoju partiju, pa da porazmislim da, na sledećim izborima, ako ih bude do 2020. godine, zaokružim njegovo ime?!
Prvo, kada je, u predvečerje trogodišnjice svoje vladavine, „kako javlja Tanjug“, oštroumno, em samouvereno, pripretio oporbi: „Sigurno je da nema šanse da izgubimo izbore. Ja mislim da će ova koalicija i nakon izbora imati mogućnost da vodi dalje Srbiju!“ Iako se ne predstavlja političkim analitičarem, obrazloženje mu je bilo više nego analitično – vladajuća koalicija opet pobeđuje jer „ima značajne rezultate i opoziciju bez rešenja“.
Da je Mesija (i to u liku njega osobno) zaista među nama, drugi put me je naš Mirko uverio, u prošli četvrtak, na svečanoj sednici sopstvene vlade, upravo na dan kada je, daleke 2008, uspešno privedeno kraju prišivanje poslednjeg poruba na koaliciji 18 i po vladajućih stranaka, strančica, grupa, grupica i više nego zainteresovanih pojedinaca. Tad nam je, opet u poverenju, a – samo njemu svojstveno – tako tiho i tako skromno, saopštio da je Srbija jedina zemlja u Evropi kojoj je poboljšan kreditni rejting, krizu smo prebrodili na nogama, dok je, u mnogim razvijenijim i bogatijim zemljama od Srbije, kriza (pu, pu, daleko joj lepa kuća) napravila pustoš.
Treći razlog ove moje šlihtarske ode našem premijeru leži u činjenici što ni on, kao ni ja – ne voli kik-boks, niti globi pevačice na kafanskom astalu, iako su mu u nadležnosti i autorska prava. Hajde što je svoju kuraž pokazao na Ivanjdan daleke 2008, kada je otkačio Palmu, Tadića i Seku Aleksić, ali ovog 7. jula, u Končarevu, otišao je i korak dalje i izbojkotovao i Tadića, i Palmu, i Dačića, i Šauliće, i – Krkobabića lično.
Zato sam bio opravdano tužan, ovoga vikenda, kada su se neke „neverne Tome“ javno sprdale s rezultatima istraživanja Evropske banke za rekonstrukciju i razvoj, prema kojima je čak 30 odsto žitelja Srbije (pretpostavljam, zahvaljujući našem premijeru) odgovorilo je da je potpuno zadovoljno svojim životom!
A naročito sam besan na ovog malog predsednika kragujevačkog odbora Demokratske stranke koji, najavljujući i mogući raskid vladajuće koalicije, tvrdi da je njegova partija bila žrtva kompromisa kako bi se 2008. formirala republička vlada.
– Moji sugrađani više neće morati da slušaju priče o virtuelnom gradu koji postoji samo u parolama Veroljuba Stevanovića i njegovih saradnika. Krediti koje je uzimala ova gradska vlast već su pojeli 65 odsto realnih prihoda. U Kragujevcu je sve manje stanovnika, a sve više nezaposlenih. Osim, naravno, u gradskoj upravi koja sada ima 900 činovnika, dvaput više nego 2004. – požalio se, za vikend, taj Dušan Obradović.
Zar sad, sine Brute, kad je Mirko, izbegavajući kiše opozicionih metaka, bio nadomak cilja – da obrne ceo mandat?
Ako mogu šta da pomognem, tu sam, predsedniče Vlade. Volonterski, naravno. Jer, ova vlada – baš kao onomad Slobin „mir“ – „nema alternativu“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
