Mnogo ste isti

„Stare snage u novom pakovanju“, mogao bi danas – da to, nekim slučajem, sme – a propo Vučićevog kadriranja, da kaže isti taj Dačić, ukoliko bi tražio dlaku u jajetu između vlade u kojoj će biti prvi potpredsednik i one u kojoj je bio formalni predsednik. Vučić, Dačić, Velja Ilić, Zorana Mihajlović, Antić, Lazar Krstić, Tasovac, Vanja Udovičić, Vulin, Selaković, Ljajić, pa dojučerašnji „spiker“ Nebojša Stefanović, pa Kori Udovički iz dosovskog zemana… Jedino je on, Dačić, sveden na razumnu meru.

Kad se onomad, 1938, propagandna sekcija Jugoslovenske radikalne zajednice (Je-Re-Za) hvalila trogodišnjim rezultatima ekonomske i socijalne politike kraljevske vlade dr Milana Stojadinovića, u pamfletu pod naslovom „Socijalna saradnja a ne klasna borba“, pisala je, između ostalog, da, pre Stojadinovića, „u nas nije propisana ni jedna značajnija zakonska mera za unapređenje privrednog, socijalnog i zdravstvenog položaja radnika“. Da je Stojadinovićeva vlada „popravila materijalni položaj radnika obezbedivši im mogućnost zaposlenja i bolje nadnice“; da je donela uredbu o minimalnim nadnicama, kolektivnim ugovorima, pomirenju i arbitraži; podstaknula organizovanje radnika na bazi privrednih, profesionalnih i socijalnih prilika; da je uvela osiguranje za slučaj iznemoglosti, starosti i smrti, obezbedila budućnost radnika i njihovih porodica… I, kao vrhunac licemerja, da je „uspešnom privrednom politikom“, za 41 odsto povećana zaposlenost u odnosu na 1933!? Pre nas crna rupa, a, ne daj bože, bez nas – potop.

Premijerovo „živećemo bolje već za tri godine“, građani, ove 2014, čitaju kao – „…tek za tri godine“. Vučićevo „ući ćemo u EU, možda, već do kraja decenije“ – razumeju kao: čega još treba da se odreknemo kako bismo imali, makar približno, isti tretman kao sve one zemlje koje su, poput Mađarske, Rumunije, Bugarske, Hrvatske i drugih, bez posebnih uslova postale članice EU!?

Ako je tačno da, što bi rekli Vučićevi eksperti, javni i državni sektor isplaćuje plate za 800.000 svojih (ne)uposlenih nameštenika i ako je polovina od njih stvarni višak, a barem trećina zaposlena preko partijskih veza – s obe ruke dižem glas za taj deo programa novog premijera. Ali, pod uslovom da je reč o hirurškoj amputaciji, radikalnom rezu – a ne kozmetici, a ne socijalnom larpurlarizmu tipa „nećemo dirati penzionere do kraja godine“. Višak od 350.000 zaposlenih na tržište, neka svoju sreću potraži, a svoje ogromno iskustvo i znanje sticano na državnim jaslama unovči u privatnom sektoru! Ako je tačno da su i ove godine samo dve estradne zvezde prijavile godišnji prihod preko neoporezovane granice, i tu ima rešenje – progresivno oporezivanje!

I dosta već demagogije o vizionarima, spasiocima i mesijama! Jer, kao što je, po logici prirodnog zakona, posle 1933, u kojoj je svet dotaknuo ekonomsko i socijalno dno, bilo normalno da se, pola decenije kasnije, krene napred – tako je izvesno da će i posle globalnog ekonomskog i finansijskog sunovrata 2008, morati da bude, makar malo bolje, nezavisno od toga kako se premijer zove.