Model dve Srbije

A ja od naše javne elite (da „Srbe po profesiji“ ostavimo po strani…) i dalje očekujem odgovor na pitanja: da li je veća krivica onoga ko je ubio ili onoga ko to nije predupredio, a, s istorijske distance gledano, izgleda da je možda mogao; je li krivlji onaj ko s elanom i „od srca“, ako je mogao, nije sprečavao „paljevine“ ambasada ili oni koji su tu piromaniju svojim činjenjem izazvali; i, na koncu, je li skuplji ijedan i ičiji ljudski život od prozora i vrata bilo koje i bilo čije zgrade, makar i nečijeg veleposlanstva?

Ma, izgleda da me nije razumeo ni Njegova bivša ekselencija Basara koji, kao za „Dopisnicu“ s poslednje strane ovog lista, naširoko opisuje kako je, tijekom ambasadorovanja, putovao i u Nikoziju „preko crte“ i u Famagustu, i svugde tamo bio dobro došao, ali ne zapisa da li se tamo, ili ovamo, po Limasolu i Larnaki, javno zalagao za priznavanje nezavisnosti „Turske Republike Severni Kipar“, i kao takav ostao neproteran iz Nikozije „s ove strane crte“. Ako jeste – halal mu ambasadorstvo!

Elem, ova totalna komunikacija, tzv. svegrađansko novinarstvo u kome se gubi potreba za medijumom između tekstopisca koji ima lik, prezime i ime i njegovog kritičara koji, zaštićen sigurnošću anonime, „pije rujno vino u potaji“ – ovome drugom daje mogućnost da se ne izjašnjava o onome šta je na dnevnom redu, već da bezbedno mantra svoju mantru.

Najnovija mantra, ispinovana za ovdašnju upotrebu nakon nemačkog ultimatuma u sedam tačaka Srbiji, glasi da je „model dve Nemačke“ rešenje za srpsko-albanski spor na Kosovu. Na stranu to što niti su Savezna Republika Nemačka i Nemačka Demokratska Republika bile dve države koje su svojevoljno bežale jedna od druge, niti su zapadni Nemci i istočni Nemci bili neprijateljski raspoloženi jedni prema drugima (dapače, reč je o jednom, silom privremeno raspolućenom, narodu) – dakle, niti jedni niti drugi nisu želeli da zidaju nove zidove između sebe već su sanjali i sve činili, a na kraju i uspeli, da sruše i jedini postojeći zid između sebe.

Dođu takva vremena kad – pisao je Andrić – pametni zaćute, a fukara – šta li…? Naša nova vlast u procesu snalaženja (strpimo se još malo, do isteka tih 100 dana…) mudro ćuti, dok „naši briselski prijatelji“ samo Srbiji (i Turcima, da ne grešimo dušu), smišljaju sve nove i nove kvalifikacione norme i sve više i dalje izmiču EU. Još jedino, pogdekad, može se čuti vapijući glas evropskog srboutopiste Čede Antića koji – kad već neće ovdašnji vlastodršci – podseća te Evropljane da je Badinterova komisija (koju su oni sami osnovali!), još početkom devedesetih, propisala uslove za raspad SFRJ i, isključivo po republičkim granicama, dozvolila formiranje novih država. Za nekakvo Kosovo tu nije bilo mesta.

… A evropske karavane prolaze.