Mrtvo more!

A dotle, malo razbibrige – Radoje Domanović, „Mrtvo more“, slika i prilika Srbije s kraja 19. veka:

Ministar inostranih odnosa: Ja, znate, htedoh da legnem da malo prospavam… Nemam posla, pa od duga vremena prosto ne znam šta ću… Nije nam se ništa zlo dogodilo, sem što su nam zatvorili na severu izvoz svinja, a na jugu upadaju i pljačkaju po našim selima Anuti iz susedne zemlje. No, to nije ništa, to su sitnice. Poješće se ovde te svinje, još će biti jevtinije; a najzad, šta bi bilo kad ne bismo ni imali svinja?! Moralo bi se opet živeti!… Ja najviše čitam na našem jeziku, ja drugi jezik ne volim, i nisam hteo nijedan učiti. A nije mi se ni ukazivala potreba za znanjem stranog jezika. Naročito ne na ovom položaju, to mi nije potrebno…

Ministar vojni: Pravimo iznenađenja svakog dana, činimo svečanosti; a sad ćemo, kako nam stvari rđavo stoje, morati izmisliti kakvu zaveru. I, što je glavno, svet se na to toliko navikao da čak iako je sve ropski poslušno, sa čuđenjem se raspituju: Šta? Zar još nema nikakve zavere?… najsigurnije sredstvo za suzbijanje opozicije. I tako, dakle, zbog tih iznenađenja, svečanosti, zavera, nama je vojska uvek potrebna za naše unutrašnje stvari… To je, bar za danas, njen glavni zadatak. Neka upadaju neprijateljske čete, to nisu tako važne stvari, ali glavno je da mi paradiramo po ulicama uz jeku truba…

Ministar privrede: U zakon je uneta i ova tačka: „Žito i, uopšte, usevi, moraju dobro uspevati, i mora ih biti što više.“… A izdao sam i raspis da se, sem privrednih knjiga, nabavljaju i udžbenici za grčki i latinski jezik, te se seljaci posle poljskog rada mogu, učeći klasične jezike, oblagorođivati…

Kada sam obišao sve ministre, naumim da obiđem i Narodnu skupštinu. Narodna se zove po nekom zaostalom običaju, a, u stvari, poslanike postavlja ministar policije. Ministar policije uzeo je na se svu narodnu brigu, te on postavlja, bira mesto naroda, a narod ne dangubi, ne brine i ne misli. Prema svemu ovom, prirodno je da se to zovu slobodni izbori…

Ministar policije: Uspeo sam da u ustav, sem svih sloboda koje su date narodu i potpuno ujemčene, unesem još i ovo: „Svaki građanin zemlje Stradije mora biti raspoložen i veseo i s radošću pozdravljati mnogobrojnim deputacijama i depešama svaki važan događaj i svaki postupak vlade.“

Na ulici me iznenadi nepregledna masa sveta što se u grupama talasa sa sviju strana, skupljajući se pred jednom velikom kućom. Svaka od tih velikih grupa ljudi istakla svoju zastavu, na kojoj je ispisano ime kraja iz koga je narod u grupi, a ispod toga reči: „Za Stradiju sve žrtvujemo“ ili: „Stradija nam je milija i od svinja!“. Ulica dobila naročiti svečani izgled, na kućama istaknute bele zastave sa narodnim grbom u sredini, sve radnje zatvorene, a svaki saobraćaj prekinut… Svečanost. Naš veliki državnik koji ima velikih i ogromnih zasluga za otadžbinu, a i presudni uticaj na spoljnu i unutrašnju politiku naše zemlje, imao je jaku kijavicu koja je izlečena milošću božjom i iskrenim zauzimanjem stručnih lekara, te sad to neće smetati velikom i mudrom državniku da svu svoju brigu i staranje posveti na dobro i sreću ove namučene zemlje i da je povede još boljoj budućnosti…