Na novom putu

Dakle, nismo u totalnom nedosluhu kao, recimo, Kancelar i Njegova ekselencija. (Zbilja, Ekselencijo, hoće li skoro taj „kroki krokija plana“ za Kosovo i, ako neće, dajte malo kuraži – da napokon čujemo ko Vam je to, protivustavno, zalepio usta flasterom?)

– Danas nema valjda nijednog sugrađanina u nas kome nije jasno da putevi kojima moramo poći ne mogu imati ničega zajedničkog sa putevima kojima smo, sve do juče, gredili. Ti putevi obeleženi su duhom novog poretka za kojim je celi evropski kontinent vapio još pre nekoliko decenija… – pisalo je, 31. maja 1941, meni (a verujem i Kancelaru, samo što on to neće da prizna) omiljeno ratno kvislinško, a beogradsko „Novo Vreme“. U tom štivu pod naslovom „Na novom putu“, jednom od brojnih programatskih tekstova (nešto kao Kancelarovi autorski, danas, po raznim novinama), stajalo je i ovo načertanije:

„Tako je Evropu zapljusnuo novi duh: duh rada, reda i društvene jednakosti… I u nas odavna se osetila potreba za dubokim izmenama: ljudi i stvari… U čemu je onda sadržina tog novog poretka…? …Novi poredak pretpostavlja i kult rada… I najzad, kroz rad izbijaju vrednosti, dakle, elite narodne, odabranici koji vode i snose svojim životima odgovornost pred svojim narodom i njegovom istorijom… Već smo do sada primetili izvesne rezerve kod mnogih naših sugrađana: rezervisanosti u stavljanju svoje snage na raspoloženje za brzu obnovu naše zemlje i njen dalji napredak. To je pasivna rezistencija, koju smatramo štetnom“… Drugi, pak, odsustvuju u delu naše narodne obnove jer tobože još nisu pozvani ili im delokrug rada još nije određen. I to je obmana koja ne može dalje opstati. Jer, danas ima samo jedan poziv: poziv zemlje koji se sa svih strana i u svakom času čuje!… Zato, obratimo na vreme pažnju na te još neangažovane, još neuposlene aktivne sugrađane i pozovimo ih na odgovornost pred narodom i istorijom zbog razbijanja nacionalne kohezije u jednom ovakvom momentu…“

Ja, recimo, ne mnim da razbijam nacionalnu koheziju, bar kada je „BG na vodi“ u pitanju. Delim, eto, Kancelarovo prisećanje da su „veliki gradovi i velike zemlje izgrađeni na velikim snovima čija je veličina deo ljudi zastrašivala“ i verujem da će nešto na bivšem ruglu pored Save časni Arapi i sazidati. E, sad, to što ne verujem da će naš prijatelj bin Zajed grunuti ovde baš tri i po milijarde evra (jer se, upravo prekjuče, na slično, zavetovao i Atifeti Jahjagi), da će „uposliti na desetine hiljada srpskih radnika“, da će projekat biti završen za 30 (tek ili već?) leta; to što podsećam da je i pukovnik Blaznavac bulaznio, još sedamdesetih godina 19. veka, o „Beogradu izvan Šanca“; to što citiram prognozu genseka (iz časnih vremena) SPO-a Milenka Radića i njegovog Fonda za razvoj demokratije da će se ti kvadrati graditi parcijalno, isključivo novcem budućih kupaca ili zakupaca, građana Srbije; to što novinska arhiva veli da je i ono ništa uz Dunav, što se bombastično zove „Marina Dorćol“, po slovu prava, trebalo da bude završeno za tri godine, a i danas je, skoro deceniju posle, zapuštena ledina na dva i po hektara – nije razlog da me neko prozove kočničarem. Možda sam samo loš analitičar. Pa, eto, i sam Kancelar je, pre malo više od mesec, tvrdio da će, za četiri godine, i poslednji objekat sa „Waterland“ makete biti gotov. A biće da – neće.