Na putu za Kazablanku

To je izvor i utoka životne radosti u jednom narodu, a mi nismo nikako voleli rad ili ne bar svaki rad, već, naprotiv, komotan život… Primetili smo izvesne rezerve kod mnogih naših sugrađana: to je pasivna rezistencija koju smatramo štetnom i u kojoj se, pod izgovorom moralnog i idejnog „čistunstva“ neki neopravdano izgovaraju da ne mogu sarađivati sa okupatorskim vlastima…

Čini vam se znanim rukopis, ali, nećete verovati, aktuelni Kancelar srpski i cele Srbije nije autor ovog proglasa iz „Novog vremena“, od 31. maja 1941! Iako, probu vremena, više nego očigledno, izdržavaju ove nedićevske predrasude o sopstvenom narodu. I to baš one od najgorih predrasuda: one nastale iz samoljublja i logičkog egoizma, prema kojima se – pisao je Kant – podudaranje sopstvenog suda sa sudovima drugih smatra nekim izlišnim kriterijumom istine.

Dočim, ja bih Kancelaru savetovao da se, umesto što na brvnu ukršta rogove s nama, prostom svetinom, povremeno otvori pred narodom, podeli intimu s njim. Kao Zoran Radmilović: „Kad polazim od kuće, mrzim i sebe i publiku, a kad predstava počne, sva ta mržnja i jed eksplodiraju u svoju suprotnost, u ljubav… Stidim se svojih moralnih dugova!… “ Velim to, jer vidim da je Kancelar fan filmskih replika, ali, na žalost, „ne bud’ primenjenih“. Jer, ako je bivši predsednik sveta Vučina Jeremić sitni prevarant „Pik“, uhvaćen u pokušaju da „odnese tetki lek“, neizbežan je zaključak da nas onda Kancelar, kao šef orkestra „Stojčić“, namerava da, „jednog lepog dana, kad budemo skupili dovoljno para, pa sve to pretvorimo u zlato“, sve skupa, odvede u – Kazablanku, a to je, jelte, u Švajcarskoj?!

Za prigode tipa obaranja Titovih rekorda u novoprobijenim tunelima, kao naručena je ona: „Pre dve godine vozio Miško za opkladu dva kilometra vezanih očiju i nigde nije ogrebao autobus… Ti meni moga sina da nazivaš lažovom pred ovolikim svetom! Vozi Miško. Moj Miško (direktor „Koridora“) je genija za vožnju!“ Za svakodnevne bilateralne, trilateralne i multilateralne državničke i diplomatske prilike, neka malo „Lepa sela, lepo gore“: „A, kako je kod vas u Švedskoj? ‘Ladno, je l’da? Al’ standard, jebiga“! Ili malo dačićevske edukacije stranaca za našu istoriju: „Onomad sam gledao na televizoru… Je l’ znaš ti, nesrećo, da su Srbi najstariji narod? Dok su Švaba… i Englez… i Amerikanac pre… šesto godina jeli svinju s rukama, mi smo imali ovo (pokazuje na viljušku). Na srpskom dvoru mi s viljuškom – boc, a Švaba s rukama, u usta ga j….!“

A za „razmaženog vojnika“, „šetača kučića u radno vreme“, „onog nekog Zlatiborca“ i ostale rivale na predstojećim izborima, Kancelaru, za ubuduće, kad bude „malo nervozan“, preporučujem: „Ko je vas poznavao ni pakao mu neće teško pasti!“. Pa, malo Radovana Trećeg: „Komarci k’o rode je*ote! Grizu me sa svojim zubima u nameri da me upropaste!.. On mene da pita šta sam čit’o… Mene da pita šta sam čit’o? Ja sam bio član biblioteke godinu dana… Godinu dana bio član! Imao člansku kartu, specijalne boje. On mene pita šta sam čit’o? Mogu da uđem u biblioteku usred bela dana. Uđem, sednem, naručim, pojedem, popijem. Boli mene…“ Ili, nešto senzibilnije: „Ja bih te molio, Rumenka, da obratiš pažnju na ponašanje, Rumenka. Fundamentalno obrati pažnju na ponašanje… Ja sam čovek fin i suptilan. Mogu da te ubijem na mestu ovde… Nem’ te posadim ko zumbula ovde.“ A obavezno da poentira Ilijom Čvorovićem: „Đura će ti oprostiti što te je tukao!“