Na teferič pošla nana

Pa, da im odgovorim: Kosovo, to je početak, početak kraja i sledujući kraj ovih Velikih Iluzionista. Došli su 2012. na vlast – uporno podsećam – ne na osnovu obećanja da će smanjiti penzije i plate, rušiti Savamalu, jedan ultrakoruptivni sistem zameniti umerenokoruptivnim, organizovati medijske preke sudove protiv neistomišljenika, a žutokljunce bez dana radnog staža prozvoditi u nezamenjive vladare ove države… Ne, nego upravo na onom što je ondašnji javni „arbitar elegancije“, a danas važna poluga režima, Cesid Blagojević spinovao kao temu „duboko na začelju liste prioriteta birača“ – na propagandnoj laži da će upravo oni, za razliku od „bivšeg režima“, rešiti pitanje Kosova u korist Srbije i građana koji još veruju u ustavnu kategoriju nedeljive Srbije…

Danas čudom ne možete da se načudite, sve verujući da naš doskorašnji, a i budući Kancelar, zbog trenutka dekoncentracije, nije svestan pogubnosti sopstvenih reči koje izgovara u funkciji Mandatora: „Zajednica srpskih opština na Kosovu teško da će biti formirana, ali svejedno, mora da se nastavi razgovor sa Albancima, to je dobro za budućnost Srbije“?! Veli to čovek koji je, u aprilu 2013, prihvatio Briselski sporazum u kome se ni na jednom mestu ne pominje termin „Srbija“ i gde je jedina „šarena laža“ za građane Srbije bila upravo ta ZSO!? A više od tri godine kasnije, Mandatar ni reči o tome da sada Priština, kao uslov za formiranje ZSO, ispostavlja pristanak Srba na formiranje kosovske armije, sve po redu, proceduri i zakonu.

Zato toliko Kosova u mojim kolumnama. Jer, ne može se više „pobeđivati“ na kosovskim temama, a potpisivati kapitulacija do kapitulacije kao što to ovaj (onaj bivši i onaj bivši bivši) režim čini od 2012. naovamo! Tj. može, ali onda neko konačno mora da kaže da je Ustav Srbije, na teritoriji Srbije, suspendovan. Da, između Velikog Iluzioniste, i njegovog „dragog naroda više nema posrednika“…

A zašto, sve vreme, aludiram na to da ovaj režim u svome građanstvu potpiruje „spiralu tišine“, u kojoj građani „izbegavaju“ da kažu svoj manjinski stav, zbog straha od osvete samozvane većine? Pa, eto, kad ga neki kuražniji novinar, uz sva prethodna izvinjenja, zamoli da prokomentariše fakat da su u kompaniji jednog stranog investitora koji je, od ove države dobio milione i milione „podsticajnih“ evra, šefovi tražili od radnika da nose pelene, a ne da traće vreme u toaletu – Mandator to, bez pardona, nazove hajkom protiv stranih investitora, zahtevajući da „izbacimo tu socijalističku samoupravnu svest iz sebe“!? Kao u vreme kada su klerikalni subotički listovi „Neven“ i „Sabadkai hirlap“, početkom 20 veka, grmeći protiv štrajkova radnika i nadničara, tvrdili da „žetelac treba da bude veseo i uz pesmu da radi“, a ne da vodi klasnu borbu, jer je „radnikova snaga, bez zemlje i novca (tj. veleposednika i bankara) besplodna“, te da je pravi lek protiv nezadovoljnog radništva vera, jer je „religiozan radnik skroman, ne postavlja nikakve zahteve i ne povodi se ni za kakvim revolucionarnim učenjima“…

U međuvremenu, Njegova ekselencija, u mornarskom sendviču, između kolega po tituli, Kolinde, Bakira i Hašima, proveo se kao bos po trnju (ma, kao njegov kroki krokija platforme o Kosovu) na eks-JU teferiču u Sarajevu. Ali i, krenuo, pak (pak? Pak?), u ofanzivu na Mandatora ne bi li se ovaj, ipak, smilovao da ga podrži na proleće. Jesam li to dobro čuo da NJ.E. reče kako „državu ne sme da vodi jedan čovek“?