„Najveća inkarnacija Revolucionarne drugarske ljubavi“

Neki važan Austrijanac, pak, Busek se zove, samo dan pošto je Dačić vazdigao „carstvujušću Vijenu“, izjavio da srpske političare „treba testirati na realnost“. Ali, stvarno i to – na „novu realnost“ koju samoproglašena „Međunarodna zajednica“ silom cementira na Kosovu.

A predsednik Srbije se, istoga dana kada je Srbima iz Kučevišta, parafrazirao kralja Aleksandra Ujedinitelja „Čuvajte (mi) Makedoniju“, ostatku „svog dragog naroda“ požalio što nema mehanizme represije kojima bi mogao da zaustavi Srbe severno od Ibra. Dokon pop i jariće krsti, a naš je predsednik, Bože mi oprosti, glede Kandidature, saučestvovao sa BJRMakedoncima, uspoređivao naše i njihove Tantalove muke na putu ka Jevropi. Dva gubitnika, naš i BJRmakedonski predsednik, siti se izrazumevali, jedan sve s nadom da nas Kandidatura neće mimoići, ako ne u martu, onda sigurno pre kraja izborne kampanje; drugi, opet, rečima utehe da njega čak ni priznanje nezavisnosti Kosova ni za milimetar nije približilo Svetom Datumu početka pregovora.

Jedino u čemu je odlučan bio naš predsednik jeste zakletva sopstvenoj „Centralnoj otadžbinskoj upravi“ da će izbora biti kada on lično odluči da ih bude!

O nečijoj odgovornosti – ni traga ni glasa. Ode tako samo Đelić i, kao pravi džentlmen, otpisao mi, SMS-om na kolumnu „Žao mi Bože“: „Mudro zboriš, vrli analitičare. A još duže pamtiš. Svi mi svakodnevno učimo, a neki čak i napreduju…“

Ubio se bio, uoči Blaženog Devetog prosinca, ovdašnji politički „mejnstrim“, sa ešalonom „opinion mejkera“ na mestu „prednjeg veznog“, od „zahteva političkoj eliti da preuzme odgovornost umesto naroda“ po pitanju Kosova. Te, „ne možete očekivati da narod donosi ključne odluke, političke elite moraju da preuzmu odgovornost i moraju da pokažu da su kompetentne“. Te, „i jeste posao političara da donesu odluke u najtežim trenucima, a ne da prepuste odluku narodu.“

A kada su naše vlasti selektivno „preuzele“ tu odgovornost i delegirale je na Usmenog Dogovarača (a da narod i Narodnu skupštinu ništa o tome pitale nisu), još jednom su dokazale da nisu „kompetentne“: Kandidaturu dobili nismo, a Kosovo je sve dalje od Srbije.

O Koštunici možete da mislite šta god hoćete, pa čak i gore nego njegov bivši stranački funkcioner Basara, ali Svetislav. Ja, na primer, mislim da je Koštunica ispao kukavica od političara i diletant od državnika kada se, posle proglašenja nezavisnosti Kosova, samoraspustio, iako je, u tom trenutku, politika koju je (zajedno sa jedinstvenim radikalima i socijalistima od pre „evrofanatične“ avanture, dakle u proleće 2008) imala lako dokazivu većinsku podršku građana. No, nikako mu ne možete spočitati da nije preuzeo odgovornost.

Možete najružnije da mislite o Đeliću. Ali, dao je reč, nije ispunio obećanje i – čovek lepo podneo ostavku. Mada je, ruku na srce, u poređenju sa Tadićem, Cvetkovićem, Jeremićem, Bogdanovićem i tome slično, njegova krivica za nedobijanje Kandidature – minorna.

Sada kada bi na dnevnom redu trebalo da bude istinsko „preuzimanje odgovornosti“ za neuspeh jedne politike – 18 i po vladajućih stranaka, strančica, kružoka, ćelija i materijalno zainteresovanih pojedinaca jednoglasno ćute.

U svemu se, izgleda, pri kraju mandata ove vlade, na funkciji „svakog lonca poklopac“, jedino super zabavlja Ivica Dačić.

Uklizava, s obe noge, ali na loptu; uspavani novinarski duh u njemu ekskluzivno saopštava da je uslov za kandidaturu priznavanje nezavisnosti Kosova ili, u prevodu s nemačkog, „nije šija nego vrat“; metodom istraživačkog novinarstva otkriva da nam svetski moćnici prete carskim rezom po Balkanu, linijom koja je delila Otomansku od Austrougarske carevine; nekažnjeno se zeza na račun autoriteta našeg dragog predsednika: „Ako Evropskoj uniji Tadić kao predsednik države ne odgovara, ne znam kakvog to predsednika oni hoće…“ Razumem ja predsednika Srbije zašto je Dačiću uvek spreman da oprosti njegove nestašluke. Mnogo liče. Eto, i njihove su partije prvo osvajale vlast (kontra)revolucijama – jedni „jogurt antibirokratskom“, drugi „petooktobarskom“ – pa tek onda išle na demokratske izbore.

Čemu li sluti ta sveopšta uzurpacija nadležnosti, a nepolaganje računa i nepodleganje odgovornosti – nekoj novoj sorti demokratije? Uz stalno plašenje izborima: te, izbori bi zaustavili naš evropski put; te, pobediće politički vukodlaci i tome slično.

Dakle, od juče: I posle Kima – Kim. Umro je kralj, živeo kralj! Kim Džong Un.

„Dragi vođa“ Kim Džong Il, sin „Velikog vođe“ Kim Il Sunga, imao je, vele, više od 50 različitih titula: „Zvezda vodilja za 21. vek“, „Brilijantni vođa“, „Najveća inkarnacija Revolucionarne drugarske ljubavi“, „Savršena inkarnacija onoga što pravi lider treba da ima“…