Nas i Nemaca 100 miliona

„Nemci i njihovi prijatelji (Austro-Mađari, Bugari i Turci) terorizirali i, bez skrupula, ubijali protivnikovo stanovništvo, pustošili osvojene oblasti, a stanovnike, bez obzira na godine i pol, bombardovali, deportovali, globili i ucenjivali“.

Predsedniku vlade narodnog spasa đeneralu Milanu Nediću, ni ti podaci, ni okupatorska zverstva tokom Drugog svetskog rata, nisu smetali da, više puta, lakonski konstatuje kako je „srpski narod umeo da oceni viteško držanje nemačkog vojnika, zbog čega će na njegovo prijateljstvo odgovoriti – prijateljstvom“, zahvaljujući se, pri tome, Nemcima što su, „iako pobednik u ratu, Srbima povratili pravo na upotrebu narodnih znamenja“.

Samozvani srpski Kancelar uporno pokušava da ubedi današnje Srblje kako su im Nemci, uprkos svemu, veći prijatelji i od Francuza i od Kineza, pa da prostite – čak i od Rusa! Dobro, da razumem Kancelara u odlasku: on je svoju političku budućnost direktno vezao za sudbinu Angele Merkel, skoro kao Nedić svoju za opstanak Trećeg Rajha. A i lepo je kad za partiju posestrimu imaš stranku najmoćnije žene EU, kad ti njeni demohrišćani, po dubini i širini, preumljuju neuko članstvo za potrebe „EU koja nema alternativu“; lepo je kad ti predsedavajući Odbora za evropska pitanja nemačkog Bundestaga čestita čak i kandidaturu za predsednika Srbije, sutra čak i prikupljanje potpisa u neizmerljivom roku (svaka čast naprednim notarima!); divno je kad ti gazda „Mitrosa“ iz carskog Sirmijuma, austrijski Nemac, na predizbornom mitingu obeća svoj kapilarni glas i tome slično…

I još je divnije kad o svemu tome uredno, iz minuta u minut, sa strane na stranu, slikom na sliku, izveštavaju miropomazane vučićovizije i vučićotisak.

Videh negde, na totalnoj periferiji „lajne“, zahtev predsedničkog kandidata „onog tamo nekog“, što bi rekao Kancelar, „borca Zlatiborca“ koji je, posle Kancelareve startne dreke i vike u Vranju, odakle je pretio svima koji neće da glasaju za Nepogrešivog – zatražio da se svim kandidatima za predsednika Srbije hitno proveri zdravstveno stanju. Ako sam dobro razumeo Čajetinca, on je predložio da prvo pregledaju njega, Milana Stamatovića, pa Kancelara u odlasku, a onda i sve ostale, redom…

Ništa originalno, znam da je i bivši premijer, „onaj tamo Nišlija“ Žile tražio nešto slično, doduše samo za buduće članove vlade. Baš me zanimalo – tim pre što je Kancelar, rafalno, sa juga, opleo čoporativno po opoziciji, optužujući je za „prizivanje ukrajinskog i makedonskog scenarija“ i pokušaj „otimanja Srbije“ – šta naš politički „mejnstrim“ misli o Zlatiborčevoj inicijativi. „Kad ja tamo, a ono – međutim“: niti jedan tradicionalni, a bogami ni oficijelni internet medij, čak ni kao kuriozitet, nije ovo zabeležio! „Zaustavite taj Rojter“, kako bi to naložio Sinan Hasani ili beše neko drugi…

Dobro, razumem, naše slobodnomisleće medije: naš Kancelar je, kao neki rimski imperatori, poželeo da se i sam okuša u amfiteatru („Hteli su da me imaju na crti i izlazim im na crtu!“) i red je da se rivali obuju u gvozdene cipele i okuju u lance. Ali, nadam se da ne vređam, bar, NJegovu ekselenciju u odlasku, ako mu postavim jedno lično pitanje: Da li, možda, zna, pošto sedi na Andrićevom vencu, u istom kabinetu s predsednikom Republike, je li konačno, posle 22 meseca ćutanja, stigao Kancelarev odgovor na „kroki krokija platforme o Kosovu“ ili će i to, kao i onaj proces najpoznatijem promoteru zelene salate u Srbiji, zastariti, a Kosovo „prekriti ruzmarin i šaš“.