Često prođem pored impozantnog zdanja, na početku Bulevara kralja Aleksandra, gde mi, osim mesinganog ispisa firme „Ustavni sud Srbije“, uvek za oko zapadne i ono: „Ne blokiraj raskrsnicu“. Saobraćajni znak, postavljen, slutim, ne za nas, obične pešake i vozače, već specijalno za „sestre karmelićanke“ iz takozvanog Ustavnog, znate one što su, pred Ekselencijom, prihvatile večni zavet ćutanja kad je o Kosovu i Metohiji reč. Da i ne pomisle, ne dao Bog, da ometaju supebrzu ultraevropsku (za)ustavnu traku, da ne blokiraju nipošto, pa ni po cenu odricanja od dela naše okupirane teritorije u južnoj pokrajini – obavezno skretanje za EU!
Priznajem, zavidim našim samozvanim ustavnim sudijama i sudijinicama, kadgod se prisetim koliku moć poseduju: eto, zahvaljujući presudi njihovih kolega iz Ustavnog suda Kosova da „Zajednica srpskih opština“ (ZSO) nije po Ustavu Kosova, „naši evropski prijatelji“ iz Evropskog parlamenta predložili su da se onda „Briselski sporazum“, u delu koji se odnosi na ZSO, dovede u sklad sa Ustavom Republike Kosovo bez fusnote!?
Eh, šta sve može Ustavni, samo kad bi mu Njegova ekselencija dozvolila da se, iz gluvonemog, transformiše u aktivno radno stanje? Uzmimo, na primer, da naš Kancelar, shodno važećoj Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti, iz 1999, odluči da, konačno, u cilju zaštite srpske kulturne baštine na Kosmetu i, shodno direktivi Evropske komisije, radi sprečavanja nekontrolisanog ulaska ekonomskih emigranata sa Bliskog i Srednjeg istoka – odluči da uputi do 1000 uniformisanih srpskih policajaca i vojnika na Kosovo, odnosno granicu Srbije sa Albanijom. Onda to naš tzv. Ustavni lepo legitimiše kao ustavnu odluku, a Vašington i Brisel se, nemajući kuda, slože s tim…
E, tako je, biće, trebalo da postupi i ova Milenovićeva iz Saveta za borbu protiv korupcije. Pravo u Ustavni: Dobar dan. Dobar dan. Evo, ja došla, nosim dokaze. Dajte dokaze, javite se za sedam dana, biće rešeno.
Ili, moj drug, „malosrbin“ Lekić: Dobar dan, ja doša', dobro vas naša'. Dobro došli, vi tvrdite da u Srbiji manjka demokratije, sve ćemo da proverimo, javite se za dve nedelje. Hvala, doviđenja, „svaka čast, Vučiću“…
Ili, „velikosrbin“ Fajgelj: Pomaže Bog, ja bih da prijavim ove što NATO okupatore i ubice dočekuju hlebom, solju i počasnom gardom, pride! Bog ti pomogao, jeste da Vaš stav deli i 80 odsto građana Srbije, ali zna se ko najbolje zna šta je najbolje za te građane. Znači, da ne kačim ništa na „jutjub“? To je u Vašem interesu. Hvala, zbogom.
I da su tako učinili, ne bi, onda, Fajgelj, po članu 309. Krivičnog zakonika, „pozivao na nasilnu promenu ustavnog poretka“, ne bi se Lekić, tviter podrškom Fajgelju, direktno kandidovao za „tajni zaverenički krug“, već bi, ako to već rade, kao onaj što to i praktično dela, eksportujući revolucije od Sejšela do bivšeg Es-es-es-er prostora, prethodno sebi obezbedili alibi bespogovorno podržavajući Kancelarev evrofanatični put.
No, šta je dužnost svakog rodoljuba ili uzorno preumljenog građanina Srbije, svejedno, znalo se još u Karađorđevoj Srbiji, a lepo pisalo u instrukciji Praviteljstvujuščeg sovjeta izdatoj Hajduk-Veljku, 21.8.1811: „G. Mihal Radonič, popečitelj inostranih dela t.j., ako bi kakav čovek iz druge zemlje prešao k nama šča tražiti, taki da takva čoveka pošljete k njemu.“ Tako se to radi u pravnoj državi.
Da su Milenovićeva, Lekić i Fajgelj na vreme otišli na policiju ili, da rečemo, u Ustavni, do svega ovoga ne bi ni došlo…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
