„Ne čujem dobro…“

A kad god uhvatim sebe u zabranjenim mislima glede nekog diktata Berlina adresovanog na kilavi oficijelni Beograd, počnem da se preispitujem (ni)je li to kažnjivo prema, još važećoj „Uredbi o primeni nemačkog kaznenog prava i za zaštitu unutarnjeg mira i okupacione sile u Srbiji“, od 8. jula 1943, koju je onomad doneo „Der ommandierende General und Befehlshaber in Serbien“.

Na primer, kada se priupitam šta će časnom Divcu, da izigrava većeg Vučića od Dačića, dozvoljavajući da ga, odavde, iz Nemanjine, kao marionetu, provlače kroz „toplog zeca“, kao da je on lično potpisao Briselski sporazum koji Srbiji zabranjuje ometanje Kosova u njegovim međunarodnim integracijama…?

Ili, kad se, grešan, prisetim svoje prošle kolumne („Predsednikov kazačok“), u kojoj sam posumnjao da bivši predsednik Srpske napredne stranke, a propo „srca Srbije“, sa svojim sadašnjim partijskim šefom zamajava javnost, igrajući se dobrog i lošeg policajca…? Što se ispostavilo tačnim, onog trena kada su, frontalno, naš kancelar, Dačić, Kirbi i ostalo društvo počeli da optužuju supruga supruge predsednika Srbije da laže i da se to što je svojim ušima čuo od Nemaca, ne važi, jer nije nosio slušni aparat za kolektivnu amneziju od kosovske rane. I kapak! Zbog čega se naš predsednik, umesto otadžbinskim, okrenuo humanitarnim, kineskim i ostalim globalnim belosvetskim temama.

Razmišljam koga li bi se člana iz „Uredbe“ nemačke okupacione vlasti mogao da dohvati ministar Stefanović dr Nebojša, ako glasno priupitam kako li su „sestre karmelićanke“, iza zidina svog Ustavnog s(amostana)uda, prihvatile da izađu iz svog večnog „zaveta ćutanja“ koji poreske obveznike Srbije košta između 350 i 400 hiljada dinara po glavi? I gde baš da, „doajeni“ našeg ustavnog prava, u presudi pogode baš ono što je naš žutokljuni ministar pravde Selaković mr Nikola anticipirao još pre pet meseci: „Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje Briselski sporazum jer je to politički akt!“

Ili, ako se založim da se preambula o Kosovu nikada ne izbaci iz Ustava Srbije? Kao što je, u Osnovnom zakonu (Grundgesetz) SR Nemačke, iz 1949, lepo omogućeno da toj državi mogu da se priključe i teritorije Istočne Nemačke, što se i dogodilo četiri decenije potom. A da Beograd ili, možda, Severnu Kosovsku Mitrovicu proglasimo privremenim glavnim gradom (kao Zapadna Nemačka Bon, 1949) kako bismo istakli da je podela države i tzv. nezavisnost Kosova samo privremeno rešenje?

Bio bih, ako mogu da biram, zahvalan našoj kolaboracionističkoj vlasti ako bi mi sudila po dve najbenignije tačke okupacione „Uredbe“ nemačkog vojnog zapovednika:

„Ko uvredi Vođu Nemačkog Rajha, nemački narod, nemačku ili neku savezničku vojnu silu, SS ili policiju, neko nemačko nadleštvo ili pripadnike okupacione sile kao takve, biće kažnjen zatvorom, u težim slučajevima robijom. (čl. 16)

Ko preduzme da neprijateljskim licima ili nadleštvima, na štetu Nemačkog Rajha, nemačke vojne sile ili sa Nemačkim Rajhom savezničkih država, predaje vesti, kazniće se smrću, u manje teškim slučajevima robijom ne manjom od tri godine, ukoliko se delo prema drugim propisima ne kažnjava teže. (čl. 17)“