Ne može nam niko ništa

A bila je to godina klaustofobično praznih rafova i najveće hiperinflacije u modernoj Evropi. Vreme gadafijevskog inaćenja sa celim svetom, ali i sopstvenim narodom koje je najpreciznije opevao stih Mitra Mirića, „ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“…

Dok sam gledao ono jučerašnje „na’vatavanje“ glasačkog kvoruma po hodnicima Narodne skupštine – predsednica izbrojala taman 126, ništa ispod, ništa preko – kao da sam ponovo živeo onaj tmurni rujan, pre 18 jeseni.

Kada je Milošević s premijerskog mesta maknuo / žrtvovao Šaju (Šainović mr Nikola), taman toliko da „uzme vazduh“; ali je, umesto „demokratskih i fer izbora, pa još na proleće“, koje je očekivao Vuk Drašković, i „prelazne vlade“ u koju je verovao prof. Mićunović – šokirao opoziciju I raspisao vanredne „preke“ izbore, već za Nikoljdan!?

Da sam sve ovo dana, negde već video, ubeđuju me i „dijagnoze“ dvojice drugih, danas aktuelnih, vladajućih doktora ekonomskih nauka. Jednog, što je došao do saznanja da „smo mi statistički izašli iz krize, samo to građani još nisu osetili“. I drugog, što je, pre neki mesec, usred velike nestašice, sa sve TV kamerama, u uglednom monopolističkom marketu, prkoseći običnim smrtnicima, punio korpu jestivim uljem, pa još i po staroj ceni.

Neko ko je rođen 1993. „opasno“ se približava punoletstvu; Šainović već odavno „ne stanuje ovde“ (izdržava 22-godišnju kaznu, na koju ga je osudio Haški tribunal); no se javni diskurs i vladanje naših državnih predvodnika i njihovih političkih oponenata ni za jotu nisu promenili.

Je li moguće ponavljanje scenarija iz 1993; da li je, u stvari, Boris Tadić naučio nešto od svog prethodnika s Andrićevog venca?

I, dok gubitnici svih boja po Srbiji, šapatom prizivaju tunisko-egipatsko-libijski obrazac „promena“; dok naprednjaci oročavaju „stiropor“ za polovinu aprila – hajde da se prisetimo kako je Milošević onomad spasio čast i obraz, poraz pretvorio u pobedu, a svome režimu produžio život čitavih sedam godina.

Tog su septembra, radikali – nekoliko meseci pre toga, manjinska podrška Šainovićevoj vladi – krenuli u maratonsko skupštinsko čerečenje nesrećnog premijera, demonstrirajući verbalnu silu, retoričku nadmenosti i brutalnost, ali i političku nadmoć nad dojučerašnjim saveznicima iz SPS-a. Srpska javnost otkrila je tada Tomu Nikolića koji je, pod Šešeljevim mentorstvom, spremio i održao, po dužini Kastra vredan, govor koji, i sa ove distance, predstavlja jednu od najboljih vivisekcija srpskog društva devedesetih. Moglo mu se: u Miloševićevoj prosvećenoj diktaturi, Narodna skupština je imala demokratski Poslovnik, a Gordane Čomić nije bilo na mestu predsedavajućeg.

Milošević je, proročki verujući u unutaropozicionu neslogu, iznenada „potpisao smrtnu kaznu“ tom skupštinskom sazivu, raspuštajući ga uz prijemčivo demagoško obrazloženje: „Srbija hoće i zaslužuje parlament kojim će se ponositi.“

Dakle, za stanje u Srbiji bila je kriva Narodna skupština u kojoj su protivnici njegove Vlade u tom momentu bili u većini, a ne njegova Vlada, on i njegovi. Iz te bitke Miloševićev režim je izašao osvežen i rehabilitovan, a sledeća (prva Marjanovićeva) vlada izgurala je pun mandat.

Kako? Prosto tako što tadašnja opozicija svojih 127 poslaničkih mandata nije uspela da pretoči u koalicionu vladu (koju su svi, odreda, obećavali biračima pre izbora), već je presudila SPS-ova alhemija. Uoči i neposredno posle tih izbora, Šešelj, Đinđić i Koštunica su imali nikad bolju međusobnu saradnju, iz Draškovićevog DEPOS-a su, takođe, stizale zakletve da će opozicija napraviti interesnu postizbornu koaliciju protiv Miloševića. „Izdajnici“, međutim, nisu postali ni Šešelj ni radikali, već, znate ono, malo „novodemokratskih“ prebega iz DEPOS-a, poneki važan član, kum ili finansijer DS-a, partije saučesnice i tome slično.

Prema tome, i ovo je, potpuno besplatan savet predsedniku Nacionalnog saveta za infrastrukturu, predsedniku Vrhovnog saveta odbrane, predsedniku Demokratske stranke, predsedniku Republike Srbije i tome slično – ukratko, „vođi revolucije“: „Ako kaniš pobijediti, iznenadi ih!“