Nedelja srpskih rukopisa

U važećoj vladajućoj koaliciji 18 i po vladajućih stranaka, strančica, interesnih grupa, evrofanatičnih grupica i više nego zainteresovanih javnih pojedinaca, i inače je svako zasebno sklapao koalicione dogovore sa De-esom ili Tatom lično. DS i SPS su, na sve to, kao „rahatlokum uz kahvu“, potpisali i „istorijski“ separatni mir pride, no je problem što, recimo, SPS i SPO ne priznaju da su u koaliciji iako sede u istoj vladi, već je, hoće nam se reći, svako od njih posebno u koaliciji sa DS-om, a nisu i između sebe, tj. jesu ako im se interesi ponekad poklope. I tome slično.

Nije vam ništa jasno? Ako vam je zbog toga lakše, nije ni meni, iako su mi i Jugović i Mrkonjić, svaki na svoj način, simpatični.

Mrka (ilegalno ime: ing. Babić), eto, o 21. obljetnici ujedinjenja SPS-a sa samim sobom, posredno je podsetio i na januar 1994. kada je, isključivo zbog femkanja i prevelikih apetita DS-a, zamalo izvisila, već viđena koalicija, SPS-a i, u tom trenutku, „najkonstruktivnije“ opozicione stranke. Tek toliko, da se mladi naraštaji upoznaju s činjenicom da, tokom Miloševićeve epohe, nisu jedino Šešelj ili Drašković, svaki u svoje vreme, bili predsednikovi „najomiljeniji opozicionari“.

Iz DS još ne odgovaraju ing. Mrkonjiću bi li i oni sa Slobom, da je Sloba živ, ali otpisuju mi (zahvaljujem!), po socijalnim mrežama, predstavnici tzv. građanskog novinarstva, tj. slobodni anonimni komentatori, podsećanjem da je Inženjer, „za par meseci, u Novom Sadu napravio dva (drugi tvrde: i sva tri) mosta, inače bi Dunav prelazili skelom“.

Ode, elem, i treći predsednik žive sahranjene Krajine u Sheveningen – via Novi Sad.

Ispade nekako da je svoj trojici poslednjih begunaca od Haga evropska Vojvodina, a ne (uža) Srbija, bila poslednje utočište: Karadžić uhapšen na putu od Batajnice za Vrdnik, Mladić u Lazarevu, Hadžić u Krušedolu…

Ne verujem u teoriju zavere, ali ja to, onako, iskreno, preventivno potcrtavam. Banaćani, Bačvani i Sremci moraju da imaju na umu da nije ni najpoznatiji kamiondžija posle Paje i Jareta izmislio tradicionalnu crnogorsku, slobodarsku i proevropsku, pesmu „Sa Lovćena oro kliče, bićeš srpski Dubrovniče“. Pesma se oficijelno pevala iz Podgorice, Nikšića i Cetinja, pa, ipak, reformisano sudstvo Srbije još veća li veća hoće li guslara iz Trebinja da izruči bratskoj Hrvatskoj.

Navršilo se, evo, i 90 godina, otkako je Milorada Draškovića, ministra unutrašnjih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, stigla ruka „Crvene pravde“, mojih zemljaka, tek stasalih tinejdžera Rodoljuba Čolakovića, Dimitrija Lopandića i, neposrednog egzekutora, Alije Alijagića. U osnovnoj školi smo, sve do devedesetih, učili da je taj „zli čika“ s pravom ubijen, jer je doneo „Obznanu“ kojom je zabranjen rad Komunističke partije. Tek od tada, naša javnost saznaje i skrivene delove ovog tragičnog događaja: Komunistička partija je stavljena van zakona, jer nije priznavala sopstvenu državu, Kraljevinu SHS; ministar je ubijen, na klupi u parku, u Delnicama, naočigled troje maloletne dece…

I, što je u ovoj priči najvažnije: najmanje dve ozbiljno aktuelne stranke u Srbiji, crpe svoj identitet i polažu pravo na kontinuitet sa Demokratskom strankom koju je, 1919. u Sarajevu, osnovao Ljuba Davidović, a čiji je jedan od vodećih čelnika bio Milorad Drašković. Te partije u Srbiji zovu se danas: Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije.

Veća od njih dve je, gle apsurda, punopravna članica Socijalističke internacionale, iz čijeg okrilja pokušava da i partiju, pravnu naslednicu Komunističke partije, ugura u u ovo društvo znano po himni „Ustajte, prezreni na svetu, vi sužnji koje mori glad“.

Neću da se bavim ideološkim profilom, političkim menama i priključenijama monstruma iz Norveške. Masakr u najmirnijoj zemlji Evrope još je jedan dokaz koliko su zvanični Vašington i pokojni Vladan Batić bili u pravu a propo smrtne kazne.

Ali, plaši me globalna medijska vivisekcija ovog ubice: tek, „okidač“ mu je bilo učešće njegove domovine u bombardovanju Srbije, te „divio se srpskoj braći“, te „zalagao se za proterivanje Albanaca sa Kosova“, te naročito „ceni Putina i Karadžića“, a o ovom drugom misli da je „časni krstaški ratnik“…

Bože moj, kako li će narednih dana seiriti oni koji u svemu mračnom na ovoj planeti prepoznaju „srpski rukopis“.