Predsednikov državni ceremonijal, u nedelju oko ručka, nasankao vlastitog predsednika. Dovelo ga u jednu od sedam televizija sa nacionalnom frekvencijom, a jednu od dve sa grčkim kapitalom, da tamo, umesto pred Narodnom skupštinom Srbije, građanima saopšti kako su „integrisani prelazi“ prava stvar.
„Integrisano upravljanje“ prelazima koji su, za naše državne reprezente, „administrativni“, a za „naše partnere i prijatelje“ iz Euleksa, i carinski i granični – značilo bi zajedničko patroliranje Albanaca, Euleksa i Srba. Ako sam pravilno razumeo predsednika kad je o objektivnosti tih patrola reč – biće ih, dakle, dva na jednoga.
Reče još predsednik, a koji sat docnije ponovi parlamentarna spikerka da još jedna deklaracija – iako je do nedeljnog popodneva, to bila najvažnija sporedna stvar na svetu – uopšte nije neophodna da bismo nastavili da vodimo kosovsku politiku. Hoće to tako, kada predsedniku, čak i poslanici njegove stranke, kao i poslanici njegove vladajuće koalicije s Kosova, najave da neće glasati za najnovije tumačenje srpske politike o Kosovu.
Na mala vrata naš predsednik uvodi i prve elemente nove indoktrinacije, poput termina „politika prihvatanja realnosti“ i slaganja s tom realnošću, kada je o Kosovu reč, pa „prilagođavanje stvarnosti“, ali što najhazardnije, predsednik je, o istom Bujoševiću, objavio i kraj politike „nekorespondiranja s realnošću“.
Nas lakovernije, koji još nismo sasvim prišli „evroskepticima“, pokušao je da uteši obećanjem kako se neće prikloniti ni onima koji, po njegovom tumačenju, traže odustajanje od Kosova.
Pa nam i tu ostaje da mu, kao i usmenom dogovaraču Borku Stefanoviću apropo Jarinja i Brnjaka, verujemo na reč kako ga nije zarazio virus „Preokreta“.
Da nas, „suvereniste“, kolektivno ohrabri, ponovio nam je predsednik i svoj plan u četiri tačke koji bi, na srce ruku, mogao da zvuči zadovoljavajuće, samo da mu nismo upamtili i onaj „plan u šest tačaka“, pa predizborna i postizborna obećanja u devet tačaka i tako dalje i tome slično. Sve, naravno, na reč.
Legitimno je pravo vladajuće koalicije da menja strategiju svoje politike o očuvanju teritorijalne celovitosti zemlje. Uostalom, „Preokret“ im je, iskreno, pružio ruku i pozvao ih da se pridruže.
Ali, pre nego se odustane od jednog tako važnog elementa državnog identiteta – prvo se položi račun pred biračima, onima koji su glasali za vladajuće partije, onima koji su poverovali u postizborno „I Kosovo i Evropa“, ali i svima onima, a takvi su u ogromnoj većini u odnosu na ukupan broj glasača, koji nisu glasali niti za jednu stranku vlasti.
Čak i Ivica Dačić koga sam, pre neki mesec, pohvalio zbog hrabrosti u vezi s Kosovom, od juče licemerno objašnjava kako bi bilo politički štetno i kontraproduktivno raspravljati u Skupštini Srbije o tekstu deklaracije o Kosovu i Metohiji ukoliko za nju ne postoji jedinstvo, jer ne bi bilo dobro da građani budu svedoci nesloge u parlamentu po pitanju rešavanja kosovskog pitanja.
„Ukoliko postoji jedinstvo onda je rasprava opravdana“, nedvosmislen je Dačić. Čudno neko poimanje demokratije. Mnogo podseća na vremena kada su njegovi partijski saborci, pre dvadeset i više godina, govorili o „pluralizmu unutar jedne partije“ i potrebi „postizanja jedinstva u više stranaka“.
Šta to muči naše vlastodršce, a što taje pred svojim podanicima? Ide 9. decembar – klimav datum za naše „kandidatske“ evroperspektive. Berlin pritiska, Pariz pritiska: Kosovo ili EU – odlučite sami!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
