Nešto sasvim lično

A Vojislav Šešelj, Zoran Lilić, Milovan Bojić, Buba Morina, Ljiljana Blagojević, Zoran Đinđić, na jednom mestu?

Tek uz „pola – pola“ i „pomoć prijatelja“ (Patriotski savez, Savez žena Jugoslavije – pokret u bundama), prisetili biste se ko je sve, među ostalima, koristeći Vučićev zakon, izvukao iz kase tadašnjih medija više od milion i po evra na ime kazni.

Spreman da me linčuju posthumni obožavaoci Zorana Đinđića, podsetiću da je, po Zakonu o informisanju iz 1998, pokojni premijer utužio Politiku i dobio presudu protiv nje. Struja je platio 150.000 nečega tadašnjeg, a režim je prigrabio alibi da je zakon jednak za sve.

Svako se češe tamo gde ga svrbi, i Dinkić, ali, eto, i moja malenkost. Pa se prisetih da je, Đinđić, 1994, u Skupštini Srbije, bio formalni predlagač zakona o reviziji (tj. poništenju) prvog privatizacionog ciklusa koji je u Srbiji izveden prema projektu Ante Markovića. Po kome je ubijena moja (u to vreme, jedina slobodna i opoziciona) Borba, a mi, njena deca, pred Novu 1995, rasterani kud koji mili moji.

Hoću da kažem, ako nije svetogrđe: Zoran Đinđić je bio čovek od krvi i mesa, pragmatičniji od nas, običnih smrtnika, pa utoliko talentovaniji za veštinu nad veštinama. Za politiku.

Na ovo od juče zato ja ovako gledam: nije, dakle, Dinkić najveći neprijatelj medija u Srbiji, niti manje, a ni više, demokrata od ostalih naših lidera. O.K., da se razumemo, čovek ima lični problem (R.R.), tj. interes, a može mu se da taj problem ozakoni. Kao što bi Tadić, može biti, voleo da ozakoni parolu „Izbori nisu rešenje“, ali mu se ne može.

Bio sam na okruglom stolu UNS-a i – gotovo svaka im je na mestu. Urednici Politike, bivša i sadašnji, Presa, Vremena, zaštitnik prava građana, ekssudija Vrhovnog suda…

Slušao sam predstavnike (mog matičnog) NUNS-a i LDP-a – ma, možeš skoro svaku da im potpišeš.

Ovi što podržavaju Dinkićev predlog – nešto stranaka, jedno novinarsko udruženje i gdekoja nevladina organizacija – ako sam ih razumeo, čine to da bi konačno zaustavili medijsko lešinarenje nad pokojnim Zoranom Đinđićem. Sa tezom da su svi oni koji su kritikovali Đinđića kao premijera potencijalni članovi ili kandidati za pripadnike nekog zavereničkog kruga koji je „realizovao medijsku satanizaciju“ kao uvod u njegovo ubistvo. O.K., imaju ljudi pravo na mišljenje i naknadnu pamet, ali mnogima od njih Đinđić je, za života, bio neko s druge strane barikade. Baš su ga oni satanizovali. Neki kao Karadžićevog prijatelja (epizoda „vo na ražnju“), nekima je bio sumnjiv kao poznanik Jovice Stanišića ili Milorada Vučelića, neki su ga javno mrzeli zbog „oceubistva“ u sopstvenoj stranci… I tome slično.

Znam to, a nešto od toga pamtim i kao ožiljke na svojoj koži, kao urednik Demokratije u onom groznom periodu 1996 – 1998. Jednoga prolećnog dana, 1998, Đinđić, jedan moj kolega iz redakcije i ja, osvanuli smo zajedno kao „nemački špijuni“ u pokojnoj Ekspres politici. Nešto ranije, sa adrese SPO-a stigla je lavina tužbi protiv novinara i urednika Demokratije, mahom zbog prenošenja saopštenja i izjava Zorana Đinđića i DS-a. Mahom, takođe, a na sreću budućnosti SPO-a, ti miševi i tužibabe su prvi napustili „brod koji tone“.

I što reče moj idol iz Jagodine – mene su novinari „ubili“ pisanjem o žirafi, ali ja nisam otišao kod Tadića i zapretio da ću rušiti vladu ako novine nastave da pominju žirafu – ni ja, posle petog oktobra, nisam tražio „Spomenicu“. Po principu, „ako se drugovi sete – sete“. A nisu se setili.

Nije ovo zakon protiv medija i novinara, već zakon protiv Ministarstva pravde i Ministarstva policije. Nije problem u zakonu, Vučićevom ili Dinkićevom, svejedno. Stvar je u njegovom primenjivanju. Ko ume da čita – shvatiće.

Međunarodni komitet za zaštitu novinara u Njujorku je, za godinu 1999, pokojnog Slobu smestio na treće mesto „liste deset najljućih neprijatelja slobode štampe“ u svetu. Ispred njega bili su iranski ajatolah Ali Hamnei i lider pobunjenika u Sijera Leoneu Fodaj Sankoh.

Nominacije za 2009. su u toku.