Ničim izazvani predsednik

Rasima i Sulju je, sve sa ocem „statističke regionologije“ Dinkićem, postrojavao „low profile“, što će reći, nejavno…

Perpetuum mobile je termin koji opisuje beskonačno kretanje, a odnosi se na imaginarni fizički mehanizam, sistem ili mašinu koja proizvodi više energije nego što dobija od okoline. Dvojim nešto da je baš naš predsednik ta mašina – neograničeni sistem energije koji proizvodi više energije nego što se u njega ulaže.

Razumem da nije lako pomiriti rogove u sopstvenoj koalicionoj vreći. Ali, taj je džak sam skrojio upravo predsednik Demokratske stranke, one majske noći 2008, kada je, kao gubitnik (ko ne veruje, neka još jednom pogleda izborne rezultate, prim.aut) na izborima, uzviknuo: Neću dozvoliti da oni drugi formiraju vlast!

Zato danas, iznebuha, rezolucijom o Srebrenici (pre koju godinu, inicijativu grupe NVO predsednikova stranka nije podržala), odobrovoljuje one koji mere kvalitet našeg uvažavanja evropskih vrednosti, ali i umiruje bošnjačke predstavnike u Vladi Srbije nezadovoljne regionalnim rasparčavanjem Sandžaka.

Zato danas političke šamare koji nam stižu od zvanične Prištine i međunarodnih predstavnika na Kosovu, plaćaju nedužni Crnogorci. Kad već ne smeš one koje bi hteo da smeš, onda, kao dete, biješ one slabije od sebe.

Zato se danas laća „pitanja koja nisu na dnevnom redu“, pa veli Tadić (a ne Valentin Incko) kako nikada ne bi podržao referendum koji bi vodio cepanju BiH. Jer, bi time, tumači on, Srbija izgubila međunarodni legitimitet, odnosno to bi značilo odustajanje od Kosova.

Nije, ruku na srce, zvanična Srbija priznala ni referendum kosovskih Albanaca, ali to nije sprečilo pola sveta (zasad) da prizna Kosovo kao državu. Toliko o snazi i uvažavanju Tadićeve „šake o sto“, a s obzirom na prva reagovanja, bojim se da sadašnju vlast u Beogradu, osim u Sarajevu, čak ni u Banja Luci više ne uzimaju za ozbiljno.

Ili, Sandžak: Aktuelno pitanje je da li šest opština treba da bude u jednom ili dva statistička regiona. Preti se i referendumima, sa bošnjačke, ali i srpske strane. Koga je danas briga što referenduma o jedinstvu Sandžaka nije bilo pre raspada SFRJ, iako je ta regija prelazila republičke granice Srbije, Crne Gore i BiH ili zašto referenduma nije bilo (čast Ugljaninovoj stranci koja je navijala za opstanak državne zajednice SCG) kada je, otcepljenjem Crne Gore, Sandžak, po drugi put, postao prekogranični region? Koga sad briga za sve to kad je opštinama u Vojvodini, po novom Statutu, dozvoljen referendum po pitanju teritorijalne prekompozicije; ili kad, sto posto srpski, Rekovac neće iz Levača i Šumadije u Istočni region?

Ko je vukao za jezik našeg predsednika? Referendumi su, svugde u svetu, a pogotovo na prostorima bivše Jugoslavije, osim najpravičniji oblik direktne demokratije, uvek bili i paravan za legitimizaciju i legalizaciju nakana onih koji referendum organizuju.

Zar ovde nije, 1998, izglasano „ne“ dolasku stranih trupa? Zar, 1991, u Makedoniji (uz bojkot tamošnjih Albanaca), većina Makedonaca nije izglasala „suverenu i samostalnu makedonsku državu sa pravom da stupi u budući savez suverenih država Jugoslavije“?

Zar Bošnjaci i Hrvati, 1992, nisu glasali za „suverenu i nezavisnu BiH, državu ravnopravnih građana, naroda BiH – Muslimana, Srba, Hrvata i pripadnika naroda koji u njoj žive“?

Srbi su bojkotovali taj referendum, a iako „ravnopravni“, tj. konstitutivni, protivno svojoj volji, „izvedeni“ su iz Jugoslavije. Makedonce niko nikada nije podsetio da su glasali i za mogućnost okupljanja u jugoslovenski savez. Isto, kao što je sam Milošević, samo nekoliko meseci nakon aklamativnog „ne“ NATO-u, potpisao kapitulaciju. I tome slično.

Onaj ko raspisuje referendum siguran je u njegov ishod. Za svaki slučaj, referendumsko pitanje može da se postavi i tako da bude sasvim slobodno za utilitarno tumačenje.

Zna sve to sigurno naš predsednik, ali je taj perpetuum mobile u njemu, manjak realističnosti i „inputa“, a višak sujete i „autputa“, manjak odlučnosti i principijelnosti, a višak energije i straha od koalicionih partnera, doveo do toga da ga isuviše ima, gde ga treba, ali i gde ne treba da ga bude. To javno raubovanje institucije predsednika (kao da je, daleko bilo, sam sebi glasnovornik), ta latentna, sa Andrićevog venca inicirana, spinomanija – preti da dovede u pitanje i iskrenost samog pijeteta prema srebreničkim žrtvama.