Nihilizam i kako ga steći

Zahvaljujući Geniju i genijalcima mu, Srbi južno od Ibra nisu, one noći, „postali glineni golubovi“ niti je „gorelo oko mosta u Mitrovici“. Doduše, gorele su samo prostorije Genijevih političkih protivnika (ali, to su samo Srbi i njih nema ko da žali) sa severa Kosmeta. A zida – ko se seća zida još? A i Ibra, bar donjeg mu toka, od izvora ispod Hajle – ko se seća Ibra još?!

Danas je na agendi transformacija „Kosovskih bezbednosnih snaga“ u „Vojsku Republike Kosovo“, sve pod brižnim okom naših NATO prijatelja. Sve pod firmom „ispunjavanja uslova“ za formiranje lovačkog udruženja zvanog „Zajednica srpskih opština“ koje je – obožavam na to da podsetim vučićiste po profesiji – prema slovu svetog „Briselskog sporazuma“ trebalo da bude formirano pre tačno tri godine. Hepi brzdej tu ju!

Kako ono beše reče Kjerkgor? Ali, na sreću, nije građane Srbije ni Srbe kao kolektivitet zahvatila pandemija očaja, od „bolesti nasmrt“ oboleli su samo srpsko javno mnenje i ovdašnja kritička javnost!

Ona ista politička javnost koja, već mesecima unatrag, mudrozbori, raščlanjuje, sintetizira i vivisecira „razne scenarije“ – t? onaj, te ovaj, te onaj tamo scenario, a u svakom je glavni glumac isti i samo od njega zavisi hoće li se sam kandidovati i pobediti u prvom, ili će pobediti preko svog kandidata u drugom, ili će iznenada iskočiti i počistiti opozicionu boraniju neki od glavnoglumčevih „trojanskih konja“, „električnih zečeva“ i tome slično.

Sokrat je tvrdio da filozofija nije mudrost već tek ljubav prema mudrosti i čežnja za njom, jer, Bože moj, samu mudrost bogovi su, normalno, zadržali za sebe. No, mi ovde izgleda da smo se vratili u pretsokratovsku eru i našu logiku životnog i društvenog pesimizma dižemo lagano na pijedestal sveopšteg nihilizma. I svoje male živote – demotivisani, dezorijentisani, prisilno „denacifikovani“ – predajemo bogu samoproklamovanom koji šeta među nama, nemoćni da sami učinimo nešto svako za sebe. I zato poslušno upijamo lepo ambalažirane „istine“: štimovana ili skroz izmišljena „istraživanja“ javnog mnenja koja služe kao bućka za somove, kao oružje za pretnju biračima, i koja stvarnost spinuju tako da poverujete da je svako glasanje van „preovlađujućeg toka“ bacanje glasova u bunar, jer se pobednik ionako zna. Čitam tako rezultate ankete neke organizacije civilnog društva koja se, valjda, bavi „bezbednosnom politikom“ (nije mi, onda, baš najjasnije po čemu je to em civilna em nevladina misija), gde na pitanje „da li smatrat? da je opravdano ući u oružani sukob kako bi KiM ostala u sastavu Srbije“, 73 odsto (neznano kako stratifikovanog) uzorka, izričito veli: „ne“! Što će reći da, kad naš Kancelar i NJegova ekselencija – inače ratni huškači iz prethodnih života – kao „maksim (mitraljez iz Velikog rata) po diviziji“ lupnu da „Srbija nikada više neće ratovati“, onda oni, prosto – poštuju volju ogromne većine građana Srbije. E, sad to što čak i, stolećima neutralna, Švajcarska ima vojsku, sa sve obaveznim služenjem vojnog roka i držanjem oružja u kućama, i to što vojska ne postoji samo da bi ratovala, već da bi agresora odvratila od rata, i što to niti jedno državno rukovodstvo u svetu, računajući i Vatikan, nikada ne bi javno i saopštilo – neka ide na dušu meni, tek običnom redovu JNA (klasa: avgustovska 1984; VP 7236 Samobor)… A srpska javnost, to je već dijagnoza za Ničea i njegov radikalni nihilizam – „osvedočenje o apsolutnoj neodrživosti opstojnosti kad se radi o najvišim poznatim vrednostima“. U to ime, da od večeras za pojas zadenemo, kad Kancelar stavi uzvičnik na upitnik.