Niko nema što Srbin imade

Kad imate evrofanatičnog predsednika Vlade koji je, u srpskom parlamentu, predlagao da se, za jednog ubijenog Srbina ubije 100 muslimana…

Kad imate evroradikalističnog prvog potpredsednika Vlade koji se, 2011, sa funkcije „crvenog“ zamenika „žutog“ premijera, kleo da ćemo, zbog Kosova, „ako treba“ i ratovati, jer je svaki napad na Srbe i Kosovsku Mitrovicu napad i na Beograd i Srbiju…

Kad imate šefa još jedne „evro-evro“ stranke vladajuće koalicije koji je pretio da će „svako onaj koji na prostorima Raške zemlje bude u ruku stegao tursku zastavu, turski barjak ili hrvatski barjak sa šahovnicom, ostati i bez ruke i bez barjaka“…

Kad imate sve pobrojano, kao što to Srbija ima danas, tik uoči otvaranja prvih poglavlja u pregovorima s Evropskom unijom koji se, evo, otvaraju li otvaraju već dve godine, onda je logično da tu nema ni „S“ od suverenosti ove države.

Srbiju vode ili ucenjeni ljudi ili političari koje, neko tamo i otuda, drži pod paskom i stalnim pritiskom zbog njihovih huškačkih „greha iz mladosti“. Vizionari bez vizije i državnici bez države.

Ljuti su na me i dalje čitaoci koji Milana Nedića, šefa vlade u okupiranoj Srbiji, gledaju isključivo kao na „srpsku majku“ koja je spasavala srpstvo i slovenstvo s one strane Drine, Save i Dunava.

Ruku na srce, Nedić je makar bio svestan svoje kvislinške uloge i misije. „Obrazovao sam, po odobrenju okupatora, srpsku vladu, vladu narodnog spasa“, priznaće đeneral u govoru, putem talasa Radio Beograda, 8. novembra 1941. Za razliku od Kancelara i njegovih skutonoša koji se, brutalno indoktrinirajući građanstvo za „put koji nema alternativu“, foliraju, lažu i prenemažu pričama o četiri stuba naše spoljne politike, o dvoja vrata, prema Zapadu i prema Istoku, o vaskrsnuću Titovih puteva nesvrstavanja, o prijateljstvu i partnerstvu sa svima dok naloge primaju – iz Berlina i Vašingtona!

Zato su, a propo „novog čitanja“ Nedića, na moju malenkost, još kivniji novopoštovaoci lika i dela ovog, današnjeg Aleksandra Vučića, Kancelara srpskog. Dok u stvarnosti čine sve da građanima ogade Moskvu, u obrazloženju ličnog zaokreta ka Zapadu, pozivaju se na narodnu volju (usput, nikada niko građane nije pitao žele li u EU ili NATO pod uslovima ispisanim isključivo za Srbiju!) i prizivaju, u vlastitu odbranu, baš nesrećnog Nedića koga se toliko, kao, gade: „Stradanje srpskog naroda je rezultat one naopake politike koja je išla za tuđim interesima, bila vođena tuđom glavom i koja je napravila od nas tuđeg najamnika na Balkanu. Ta nas je politika, svesno, učinila da se povedemo za osećajima iz prošlosti, da prespavamo cele dve decenije i da ništa ne razumemo šta se u svetu odigrava. Najzad je ta politika učinila od Srba veće Engleze od samih Engleza i veće Ruse od samih Rusa… Išlo se za tuđom glavom i za tuđom pameću. Vodila se takozvana „tradicionalna politika“ slepe odanosti nekadašnjim saveznicima iz nekakve blagodarnosti i osećaja…“ Ne čini li se i vama odnekud poznat ovaj vokabular iako sumnjam da ste ga čuli baš 25.3.1942. na jedinoj radio-stanici u okupiranom Beogradu? Razlika je samo u tome što se Nedić nikada nije hvalio kako „ne prima čvrge“ iz Berlina…