Uvek mi se digne kosa na glavi kad neki prepotentni teoretičar medija, „eminentni“ novinar ili, pak, „osvedočeni“ borac za slobodu štampe spomene termin „istraživačko novinarstvo“. Skoro onako kao kad su, devedesetih godina, nama iz antirežimskih medija, đuture, oni koji nas nisu zvali „izdajničkim“, tepali pridevom „nezavisni“. A tek kad čujem kako je neko nekome dodelio nagradu za – kakve li em hiperbole em pleonazma – „istraživački žurnalizam“!?
Ali, čim zinem da kažem, ujedem se za jezik, jer nije moje da, iz pozicije nekoga ko se bavi pi-arom, sudim o svojoj negdašnjoj profesiji, pogotovo što, pokazuje istraživanje Tehnološkog univerziteta u Sidneju, na više od polovine novinskih sadržaja u Australiji (a tako je, uglavnom, diljem sveta, pa i kod nas) utiču baš službe za odnose s javnošću. Zato mi je kao kec na deset došlo zapažanje Nebojše Popova, u ovom listu, o uzmicanju istraživačkog (koje je otvaranje svetova i inspirativno kao svako drugo istraživanje) pred „istražnim novinarstvom“ koje „imitira policijsko-sudsku istragu, maltene određuje i visinu kazne, utvrđuje krivicu“.
Ima tome dve ruke godina – dakle, puno pre „Bolonje“ – kad sam, uvaženim kolegama sa beogradskog FPN-a, priznao da ne razumem šta su to ženske (za razliku od muških ili, recimo, bespolnih) studije, jednako kao što ne kapiram kakvo je to istraživačko novinarstvo za razliku od, usporedbe radi, novinarstva, jer bi takvo segmentiranje podrazumevalo da, osim istraživačkog, postoji i neko drugo novinarstvo koje nije istraživačko!?
Neki su me gledali belo, neki pomalo zgranuto, neki opet dobronamerno („samo će ti se ka’sti“), a ja sam, malim mozgom prisećanja, prebirao po faktografskim, beletrističkim i analitičkim vrstama, pokušavajući da se dosetim ima li ijedna novinarska forma (žanr) koja kao metod ne koristi neku vrstu istraživanja.
Naravno da nema! Čak i rečeni pi-ar, odnosno ona njegova oblast koja se zove odnosi s medijima, iako za cilj ima stvaranje pozitivne ili, barem neutralne slike o nekome ili nečemu, podrazumeva neki istraživački angažman, makar da se radi o najprostijoj produkciji saopštenja za javnost ili organizovanju nekog medijski atraktivnog događaja.
Naravno, pi-ar, uglavnom, događaj predstavlja iz jednog, pozitivnog ugla ili se oslanja na jedan izvor bez potvrde iz nezavisnih izvora, ali često ni njemu ne smeta „druga strana priče“.
Ove teme dotakoh se u svetlu najnovije medijske podele na dva fronta po pitanju: je li Jugoslav Ćosić, direktnim uključenjem gospodina Caneta, odradio „mafijašku medijsku sačekušu“, kako tvrde jedni, ili profesionalni istraživački podvig, kako, manje-više, smatra drugi deo Srbije? Ako ostavimo po strani i eventualne skrivene motive Ćosićevog uratka, nema toga novinara koji ne bi voleo da u svojoj emisiji ili tekstu ima ekskluzivno jednog Subotića, ali i Miškovića i Beka i Petra Matića i sve ostale što, umesto medijskih nastupa, mahom koriste „low profile“ (nevidljivu) strategiju ophođenja s javnošću.
Pre nego što su rođeni politički, tajkunski, finansijski i drugi lobiji, najekskluzivniji „izvor“ informacija bila je policija, nekad tužilaštvo, ponekad vojna bezbednost koji su „ekskluzivama“ snabdevali isključivo „probrane“, dok su ostali novinari s nepogrešivom preciznošću pogađali ko je i kome naručio neki tekst.
U mnogo čemu, novinarsko istraživanje kopira aktivnosti istražnih organa: novinarska pitanja (ko, šta, gde, kada, kako, zašto, izvor) uveliko liče na policijska ispitivanja, a moderne novinarske baze podataka i mejling liste nisu ništa drugo do policijski dosijei. Koje novinar, za razliku od sila represije, ne bi smeo da zloupotrebljava.
U Beogradu postoji čak i „neformalna grupa okupljena 2000. godine sa ciljem razvoja istražnog novinarstva u Srbiji“, po imenu (lapsus lingue, šta li je?) „Centar za istražno novinarstvo“, koja, između ostalog, organizuje seminare i radionice o „istražnom novinarstvu“. Da li u Srbiji, na koncu, ima neki idealni nezavisni medij, dovoljno finansijski samostalan, da ne zavisi od volje svojih gazda, od pritiska najvećih oglašivača, od političkih i drugih centara moći, i da je „odgovoran samo svojim čitaocima/gledaocima/slušaocima“, kako neki vole da se hvale? Ne, tvrdim – ne. Umesto izvikanog „istraživačkog novinarstva“ koje, najčešće – u državi gde do kraja nije uređena ni jedna, pa ni medijska sfera – pati od kompleksa pomanjkanja informacija, s jedne, i viška instruisanja, s druge strane, možda je, kao akt priznanja profesiji, adekvatnija kovanica „hrabro novinarstvo“ i „hrabri novinari“ ili, samo, „novinarstvo“ i, samo, „novinari“. Podrazumevajući da takvo novinarstvo nije ni apologetsko, ali ni neko izmišljeno „VIP“ novinarstvo, već prosto kritičko, korektno i pošteno.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
