Obrni, okreni – Dačić

Ovdašnji „mejnstrim“, metodom preventivnog linča, „uteruje“ Tadića i njegove u Vladu. Mole ih, kao, a oni se, kao, nećkaju. Samo se, kao, čeka Tadićeva odluka, pa da nas Bog vidi. Još od 20. maja uveče, „društveno angažovani“ mediji, uzimaju zdravo za gotovo da samo od Tadića zavisi hoće li biti novi premijer. Apeluju na njega da, što hitnije, tu funkciju i preuzme, kao da nije potrebno da prvo postane kandidat za mandatara; kao da to da li će postati makar i mandatar, tj. kandidat za premijera, ne zavisi samo od Tadića, već, barem u prvoj fazi, više od volje predsednika Republike. Bože dragi, pitam se, šta bi tek bilo da su Tadić i njegovi stvarno i pobedili!?

Koleginica Ćirković, elem, „ulovila“ i moju malenkost, kao deo zavereničke javnosti, kako sa TV ekrana (RTS, Drugi dnevnik, prim. C. M.) „jasno i glasno“ poručujem da je „prošlu vladu, onu Mirka Cvetkovića, u stvari vodio Boris Tadić i da je to“, po mom mišljenju, „radio uspešno, i da zato treba i da ostane na tom mestu – premijera Srbije“. Što sam, otprilike nekako, zbilja i kazao (preciznije: „i da to nije radio loše, što znači da je loše obavljao funkciju predsednika Republike“). Ali, ono što čitaoci „Danasa“ ne moraju da znaju, jeste da sam to naveo samo kao jednu od, najmanje pet, opcija mogućeg postizbornog raspleta. Koja, svakako, nije ona koju ja favorizujem. No, tako izmontirana i emitovana, istrgnuta iz mnogo šireg konteksta, i meni bi, manje-više, isto zazvučala.

Kad je već htela da me citira, mogla je koleginica, istoga dana, u jednim dnevnim novinama, naći i moj odgovor na pitanje šta mislim o postizbornom horskom medijskom nagovaranju Tadića da se prihvati premijerskog posla. To femkanje Tadića kao „pritvorne“ (Mir-Jam, „Ranjeni orao“) mlade ilustrovao sam onim bećarcem: „Met’la nogu na potegu, pa sve viče neću, a na kuma namiguje da se kola kreću.“

Od preksinoć, kad je napokon pristao, udostojio nas da pristane, sad kada, datoj reči uprkos, ima šanse da ga „vidimo u nekom drugom filmu“, bivši predsednik Republike ponaša se kao da već jeste novi premijer Srbije. Podseća me na ove nove klince koji su začepili uši slušalicama, zatvoreni u svoj ritam, neosetljivi za ceo svet oko sebe, a posebno na bake i deke koji im bezuspešno love pogled ne bi li im ustupili mesto u prevozu.

Tadić izgleda kao čovek koji sluša samo svoju muziku, ne čuje nikog sa strane i, sve mi se više čini, kako je i iskreno poverovao da se bez njega ne može. Ne čuje čak ni Dačića koji mu poručuje da želi samo „u vladu koja će znati gde je crvena linija politike prema Kosovu, vladu koja će razdvojiti nacionalne i državne interese od politike koja će ih žrtvovati zbog drugih ciljeva“. Ukoliko Dačić zaista ostane pri svojim uslovima – nema te matematike kojom Boris Tadić može da formira ovakvu vladu.