Od Kladuše Babo

Levičar i musliman, pre reformista nego komunista, orodio se tih osamdesetih i sa pravoslavcima i sa katolicima, bio je obožavan i slavljen u svom pašaluku „bogu iza nogu“, kome je, i bukvalno, udahnuo život. Treće od trinaestoro dece Hašima i Zlate Abdić, od malene je zemljoradničke zadruge stvorilo „Agrokomerc“ – jednu od najmoćnijih poslovnih imperija na prostoru eks Jugoslavije.

Mali čovek iz Kladuše imao je, ispostaviće se, tu (ne)sreću da su mu vetar u leđa duvala, nekoć, politički moćna braća Pozderac, rođaci današnjeg srpskog ministra diplomatije. U montiranom procesu, Abdić je optužen za delo „kontrarevolucionarnog ugrožavanja društvenog uređenja SFRJ po članu 114. Krivičnog zakona SFRJ“, jer je „izdao menice bez finansijskog pokrića u vrednosti od oko 400 miliona dolara“. Šala mala – gledano iz današnje perspektive, s obzirom da Abdić te novce nije prisvojio za sebe, već uložio u čemer i jad svog siromašnog zavičaja.

Baba se setih pre neki dan, gledajući snimak na kome ratni komandant Petog korpusa Armije BiH Atif Dudaković, u julu 1994, naređuje streljanje dvojice ratnih zarobljenika, pripadnika Abdićeve Narodne odbrane, uz simboličan raport egzekutora: „Meni je drago što su ta krmčad pobijena.“

Utamničen i presudom suda u Karlovcu, pravosnažno osuđen, Fikret Abdić robija u Rijeci, svojih 15 godina. Ovaj put, „zato što je protivno Ustavu BiH proglasio tzv. Autonomnu pokrajinu Zapadnu Bosnu (APZB) i kao vrhovni zapovjednik tzv. Narodne obrane Zapadne Bosne naredio, planirao i organizirao otvaranje logora i prihvatnih centara u velikokladuškoj općini u koje su zatvarani protivnici uspostave APZB-a“.

U predvečerje raspada SFRJ slovio je za opšteg medijskog, više junaka nego antiheroja. Bio sam na njegovom „svečanom dočeku“ iz zatvora, u proleće 1990, kada se u stonu kasabu stuštilo staro i mlado od Bihaća do Cazina, i još odnekude, Muslimani, Srbi i Hrvati, jer je Abdić, po nacionalnosti, bio, pre svega, Babo i dobar trgovac. Primio me u kancelariji, u odelu i papučama, jer mu se u apsu dalo neko zlo na noge.

Zato je kao grom iz vedra neba odjeknulo njegovo pristupanje Stranci demokratske akcije, ali uprkos tome na prvim višestranačkim izborima dobio je i ogroman broj hrvatskih i srpskih glasova.

Pred izbijanje sukoba u BiH najglasnije je zagovarao mir, a kao čovek kompromisa pominjan je i kao potencijalni premijer „skraćene Jugoslavije“ koju bi činile Srbija, BiH, Crna Gora i Makedonija. Iako jedan od čelnika SDA, bio je izolovan od odlučivanja, pa tvrdi da čak nije znao ni za formiranje Patriotske lige i Zelenih beretki, jer su se „mnoge stvari od njega krile u Stranci“. Na početku rata hrabro je odlazio tamo gde su bila najopasnija žarišta, u nadi da će sprečiti sukobe.

U ratu je hteo i mogao i sa Srbima i sa Hrvatima. Njegova samoproglašena pokrajina, pa republika, bila je najmanji zajednički sadržilac, tampon i koridor između Srbije i Hrvatske. U stvari, bio je to jedini mogući izbor za njegovu enklavu, stešnjenu između RSK i RS. U septembru 1993, formirao je „Autonomnu pokrajinu Zapadnu Bosnu“, dogovarao se i sa Miloševićem i sa Tuđmanom, sklapao sporazume sa Karadžićem i Matom Bobanom.

Drugi put sam ga video u Pionirskom parku, kada je, oktobra 1993, iznenada ušetao u Predsedništvo Srbije.

Američki sporazum o savezništvu Bošnjaka i Hrvata kojim je nastala Federacija BiH, bio je i početak kraja „Babovine“. Ostavljen na cedilu od saveznika iz Zagreba i Beograda, kapitulirao je u istoj ofanzivi u kojoj i bivša Srpska krajina, pa kao Mojsije poveo svoje zemljake u izbeglištvo u Hrvatsku.

A da li bi sve drukčije bilo da je Babo „odmah otišao na policiju“?

Malo je znano – da je bilo po pravu i pravdi, Fikret Abdić, a ne Alija Izetbegović bio bi prvi predsednik višestranačke BiH. Na prvim izborima dobio je najviše glasova od svih kandidata za članove Predsedništva, uključiv i samog Izetbegovića. Đavoljom trgovinom, lideri SDA, SDS i HDZ odlučuju da se „ne mora držati zakona k’o pijan plota“ i Abdić svoje mesto poklanja, „dobrovoljno i pod prisilom“ – svom stranačkom šefu. Da je tada ispoštovano pravo, možda bi sudbina BiH i svih njenih naroda bila drugačija.

Jer, predsednik jesi pa nisi, a Babo večno ostaješ – što reče onomad sužanj Fikret Abdić.