Odbrana čoveka od njega samog

Ima nas tomu tačno šestoro svedoka. Troje je bilo za to da tu vest odmah objavimo u sopstvenim novinama, troje je smatralo da neopreznog Đinđića treba da „zaštitimo od njega samog“, a sve u cilju „višeg interesa“ – te, opstanka koalicije „Zajedno“; te, radi nastavka građanskih protesta zbog izborne krađe i tome slično.

I dok smo mi čuvali „svetu tajnu“ i dumali između novinarskog nagona i sopstvene važnosti u kosmosu, pretekao nas „Dnevni telegraf“ i – objavio već bajatu vest.

Hoteći da budemo veći katolici od pape, mi koji smo uređivali list što je bio neformalni organ građanskih protesta 1996-97, ispali smo smešni.

Tako nekako vidim i, verujem iskreni, bezrezervni napor „forumaša“ da odbrane Nikolaidisa od lično njegovih baljezgarija; tako nekako čitam Sizifov znoj originalnog pisca, a partijskog nameštenika Ugričića dok brani sebe od Nikolaidisovog bumeranga, na jednoj, i od besa sopstvene partijske baze, na drugoj strani.

Demokrate i socijalisti, posle višegodišnjeg besomučnog ljubavnog levičarenja, u minut do izbora, ustali su odjednom na desnu nogu i, eto ti vraga za sve oni koji su poverovali da su DS i SPS izistinska, socijalno odgovorna levica, u najevropskijem smislu reči.

Sve što nije smeo da učini Milu Đukanoviću i formalnoj Podgorici, posle priznanja Kosova, žuto-plavi Beograd s purpurnim nijansama iskalio je na nekom Ugričiću, gle slučaja, rodom iz „srpskog Herceg Novog“.

Sve što ne sme ni da prozbori onom „zameniku pomoćnika američkog državnog sekretara“, naš državni top-menadžment, izdeklamovao je onom sarajevskog Crnogorcu grčkog porekla, literati koji obožava upotrebu eksploziva u „denacifikacione svrhe“. Hajde da razumem da protestuju zbog Nikolaidisovih zlih metafora u pogledu bezbednosti najviših državnih i verskih dužnosnika, ali mi nije jasno zašto je naše vlasti pogodilo to preimenovanje Srpske u „Šumsku“. Ja bih, na primer, okrenuo brigu na veselje, dapače, insistirao bih na tome: „Šumska“ i Šumadija – „to su srca dva…“; „Šumska“ i Šumadija – biće jedna familija. Jer, kako s poetom, spisateljem, drukčije nego jezikom koji on razume? Ali, međutim…

Da je, odnekud, Beba Popović danas namesto Mikija Mihajlovića, još bismo, u režimskim medijima (a skoro da su svi tu negde), čitali kako su Nikolaidis, Ugričić, Prokić, Arsenijević, David itd. „organizatori medijske pripreme“ strašnih stvari s tendencijom da postanu „članovi udruženog zločinačkog poduhvata“. I tome slično.

Za sada se na takvu udicu upecao baš „poslednji čuvar vatre“, Čedomir Jovanović, blanko stajući u zaštitu egzotičnog podgoričkog satiričara Nikolaidisa, zbog čega nacionalno i državotvorno probuđena DS može da seiri: sad se, jelte, vidi ko je pravi nastavljač politike Zorana Đinđića. Ubilo se za predizbornu kampanju.

Hoće to tako kada Vlada, u inat zdravoj pameti, hoće da vlada do poslednjeg daha. Više je uzbuni i uzbudi jedan Nikolaidis, od „očuvanja Kosova u sastavu Srbije“ i evrokandidature zajedno.

A Ugričiću, ako je za utehu, nije se igrati sa državom, odnosno onima koji zapevaju „država – to sam ja“. Setimo se „seče kneževa“ u izvođenju maloletnog kralja Aleksandra Obrenovića, koji je u dvor, „na so i hleb“, pozvao kompletnu vladu i namesnike (ne samo upravnika biblioteke), a iz dvora ih ekspedovao bez funkcija, u pratnji vojske.

I moju malenkost, eto, Sretene, proteralo iz „Politike“ zbog mnogo benignijih stvari – nešto zbog teksta „Ruženje putevima rimskih careva“, malo potpomogao Krle dr Nebojša.

Iako Dačić, vele, nije imao ništa protiv mene.