Navršilo se tome, evo tačno, deceniju i po, kako je nas nekolicinu urednika pokojne dnevne „Demokratije“, Zoran Đinđić pozvao u „Verdi“, na večeru, da bi nam saopštio „suvu ekskluzivu“.
Dakle, da nam, „u poverenju“, prizna, znate, ono od čega je potom Vuk Drašković napravio celi antiđinđićevski cirkus.
Kazao nam Đinđić tada da se upravo video sa – Slobodanom Miloševićem. Čovekom zbog koga je cela Srbija stala na tri meseca.
Ima nas tomu tačno šestoro svedoka. Troje je bilo za to da tu vest odmah objavimo u sopstvenim novinama, troje je smatralo da neopreznog Đinđića treba da „zaštitimo od njega samog“, a sve u cilju „višeg interesa“ – te, opstanka koalicije „Zajedno“; te, radi nastavka građanskih protesta zbog izborne krađe i tome slično.
I dok smo mi čuvali „svetu tajnu“ i dumali između novinarskog nagona i sopstvene važnosti u kosmosu, pretekao nas „Dnevni telegraf“ i – objavio već bajatu vest.
Hoteći da budemo veći katolici od pape, mi koji smo uređivali list što je bio neformalni organ građanskih protesta 1996-97, ispali smo smešni.
Tako nekako vidim i, verujem iskreni, bezrezervni napor „forumaša“ da odbrane Nikolaidisa od lično njegovih baljezgarija; tako nekako čitam Sizifov znoj originalnog pisca, a partijskog nameštenika Ugričića dok brani sebe od Nikolaidisovog bumeranga, na jednoj, i od besa sopstvene partijske baze, na drugoj strani.
Demokrate i socijalisti, posle višegodišnjeg besomučnog ljubavnog levičarenja, u minut do izbora, ustali su odjednom na desnu nogu i, eto ti vraga za sve oni koji su poverovali da su DS i SPS izistinska, socijalno odgovorna levica, u najevropskijem smislu reči.
Sve što nije smeo da učini Milu Đukanoviću i formalnoj Podgorici, posle priznanja Kosova, žuto-plavi Beograd s purpurnim nijansama iskalio je na nekom Ugričiću, gle slučaja, rodom iz „srpskog Herceg Novog“.
Sve što ne sme ni da prozbori onom „zameniku pomoćnika američkog državnog sekretara“, naš državni top-menadžment, izdeklamovao je onom sarajevskog Crnogorcu grčkog porekla, literati koji obožava upotrebu eksploziva u „denacifikacione svrhe“. Hajde da razumem da protestuju zbog Nikolaidisovih zlih metafora u pogledu bezbednosti najviših državnih i verskih dužnosnika, ali mi nije jasno zašto je naše vlasti pogodilo to preimenovanje Srpske u „Šumsku“. Ja bih, na primer, okrenuo brigu na veselje, dapače, insistirao bih na tome: „Šumska“ i Šumadija – „to su srca dva…“; „Šumska“ i Šumadija – biće jedna familija. Jer, kako s poetom, spisateljem, drukčije nego jezikom koji on razume? Ali, međutim…
Da je, odnekud, Beba Popović danas namesto Mikija Mihajlovića, još bismo, u režimskim medijima (a skoro da su svi tu negde), čitali kako su Nikolaidis, Ugričić, Prokić, Arsenijević, David itd. „organizatori medijske pripreme“ strašnih stvari s tendencijom da postanu „članovi udruženog zločinačkog poduhvata“. I tome slično.
Za sada se na takvu udicu upecao baš „poslednji čuvar vatre“, Čedomir Jovanović, blanko stajući u zaštitu egzotičnog podgoričkog satiričara Nikolaidisa, zbog čega nacionalno i državotvorno probuđena DS može da seiri: sad se, jelte, vidi ko je pravi nastavljač politike Zorana Đinđića. Ubilo se za predizbornu kampanju.
Hoće to tako kada Vlada, u inat zdravoj pameti, hoće da vlada do poslednjeg daha. Više je uzbuni i uzbudi jedan Nikolaidis, od „očuvanja Kosova u sastavu Srbije“ i evrokandidature zajedno.
A Ugričiću, ako je za utehu, nije se igrati sa državom, odnosno onima koji zapevaju „država – to sam ja“. Setimo se „seče kneževa“ u izvođenju maloletnog kralja Aleksandra Obrenovića, koji je u dvor, „na so i hleb“, pozvao kompletnu vladu i namesnike (ne samo upravnika biblioteke), a iz dvora ih ekspedovao bez funkcija, u pratnji vojske.
I moju malenkost, eto, Sretene, proteralo iz „Politike“ zbog mnogo benignijih stvari – nešto zbog teksta „Ruženje putevima rimskih careva“, malo potpomogao Krle dr Nebojša.
Iako Dačić, vele, nije imao ništa protiv mene.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
