Svašta koječega vizionarskog zgusnulo se u samo jednu nedelju između Nikoljdana i Božića po novom kalendaru: partijsko proviđenje Demokratske stranke „Srbija 2020“; predlog, em „štedljivog“ em „razvojnog“, budžeta za 2011, sve „u funkciji dugoročnog razvoja zemlje, oživljavanja privrede i podizanja socijalne odgovornosti“; te Cvetković-Đelićev okrugli sto „Vizija bolje budućnosti (zvuči poznato: „Za bolji život“ – „Da živimo bolje“?) – Srbija 2020“.
Iako su, na izmaku godine, „zlatousti“ iz Nemanjine horski zapevavali „misija i vizija, strategija i taktika“, do građana je stizao jedino samoupravni eho „kratkoročni, srednjoročni, dugoročni planovi“, i samo nas je još obećanje da ćemo, na primer, već dvehiljadedvestote, svi orati „karakterom“ Nikoletine Bursaća, delilo od konačnog rešenja jednačine iz „prve petoletke“: „industrijalizacija + elektrifikacija = socijalizam“, tj. Evropska unija.
Potpredsednik Dinkić koji nije čitao nikakvu „Srbiju 2020“, pa o tome ni „nema definisan stav“, slaže se sa mnom da je dobro da Srbija ima promišljanje na duže staze, ali ga, kao i mene, više zanima da znamo šta i kako sutra, za godinu ili dve. Valjda zato što je stariji od mene godinu dana, pa kao ni ja, neće više da čeka. Premijer nas je šokirao dva puta, govorom punim optimizma i brzinom kojom je izleteo iz sale, kad je shvatio da i poslanici treba da govore – maestralno je suštinu srpskog državnog proračuna za 2011. metaforisao El-de-peov „otporaš„ Andrić.
Predsednik naše Vlade ukazuje da koncept razvoja „Srbija 2020“ daje viziju bolje budućnosti ukupnog razvoja zemlje. Zaklinje se da će bruto društveni proizvod po glavi stanovnika 2020. da bude 8.000 evra. Da će broj zaposlenih porasti za više od 400.000. Da se privredni rast razvija na proizvodnji razmenjivih dobara, povećanju izvoza i investicija. Pa pojašnjava – kao da smo i sumnjali – da ova ekonomska strategija ima za cilj da obezbedi veći standard i bolji život stanovništva, što se ostvaruje kroz veću proizvodnju koja mora da bude dugoročno održiva. A budžet je, kao, „podsticajan, stabilan i socijalno odgovoran“. Tri u jednom, tj. biće i sve u jednom kad zaređaju rebalansi…
Spisak lepih želja i silogizama tipa „da vazduh bude bolji i čistiji, treba manje da proizvodimo ili, možda, sporije dišemo“ ili „da bismo postigli zaposlenost, treba da radimo“, iako će samo u Fond PIO, sledeće godine, otići čak petina budžeta ili tri puta više od izdvajanja za investicije, a dobar deo novca od prodaje „Telekoma“ na nepovoljne komercijalne kredite kojima se država zadužila. Neoprezni Đelić se već, samom najavom da će predsednik Srbije uskoro pokrenuti javnu raspravu o konceptu razvoja Srbije do 2020. koja će potrajati do prvog kvartala 2011. kada će biti usvojen konačni dokument – izrekao da nije reč ni o kakvom strateškom bdeniju nad Srbijom već o klasičnom nametanju predizborne teme.
Ono jeste da je i Milošević, krajem osamdesetih i početkom devedesetih, obećavao „švedski standard“; ono jeste da je jedan od članova Slobinog Predsedništva SR Srbije (onog sa Bracikom Kertesom, Vučetićem, dr Đorđevićem itd.) danas glavni ekonomski savetnik aktuelnog premijera… Ali čak i, doskora prvi proizvođač magle u Srbiji, u ispovesti „Danasu“, valjda jedinoj iskrenoj za deceniju obitavanja u našim postoktobarskim režimima, podseti da je „plaćanje“ obećanja o besplatnim akcijama preuzeo sam lično na sebe, a svu političku korist od toga preusmerio Borisu Tadiću.
U čemu je onda razlika između Dinkićevih hiljadu evra, Dulićeve besplatne legalizacije i Miloševićevog projekta takoreći besplatnog otkupa društvenih stanova? U tome što je jedino Milošević ispunio obećanje, zbog koga trpe sve generacije beskućnika posle 1990. godine. Ali, i u tome što je lider odumirućeg G17 plus priznao da je slagao, ali slagao „u ime višeg interesa“, da bi Tadić, u izbornom drugom krugu, nadgornjao Nikolića, što se Dinkiću ima uzeti kao olakšavajuća okolnost. Jer, kao što priznaje svako pravosuđe u svetu, pa i srpsko reformisano, pred sudom, čovek ima pravo da se brani svim sredstvima, pa i da laže.
Moj negdašnji urednik Žare (ovaj sa treće strane, desno, dole) poslao me onomad kod pok. Dragiše Buce Pavlovića, netom prognanog iz srpskog javnog života, da napišem 25 redova, ni redak više, nešto na temu „kucamo na vrata zaboravljenih asova“ i ništa o politici. Kad ja tamo, a ono – međutim: Prokužen i izdan od prijatelja, Pavlović pozajmio pare, nabavio nekoliko „samara“ i osnovao rent-a-kar agenciju. Buca, prva žrtva „Olako obećane brzine“, krstio firmu imenom grčkog boga trgovine i putovanja: dakle, Hermes, simbol mu kornjača, a slogan – „sporo, ali dostižno“.
Epilog „vizije“ Slobodana Miloševića dao mu je za pravo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
