Paradiranje suverenstva

 Još gi, izgleda, dava, kao onaj znameniti fudbaler, još gi otvaramo, samo još ne znamo da li će neko ostati s druge strane pregovaračkog stola kad i mi konačno dođemo na red…
Reči utehe na ljutu našu ranu evropsku, a britansku, stižu taman otuda odakle imaju ukus efekat. Odavde, sa Egeja, braća Grci raspalili vanredne programe o „Bregzitu“ po najgledanijim sokoćalima, kao, Bože mi oprosti, kad se ono kod nas, malo-malo, pa u korenu saseče novi državni udar ili, makar, saseče pink zavera u pokušaju. No, Grke more druge brige: da li izlazak Britanaca znači smanjenje astronomskog duga Nemcima i tome slično. Ali, i mi konje za trku imamo: tu je naš omiljeni albanski lobista (Ob)Server da ustvrdi kako je „Bregzit“ loša stvar jer će Putin odvratiti Srbiju i Makedoniju od NATO-a; tu je glodurka „Velike Srbije“ da ministarski evrointegrativno zaključi kako se evroskeptici uzalud raduju; javio se, logično, i samoproklamovani kandidat za člana Kancelarevog politbiroa, Čedomir Čedomir, da, informerovski jetko i precizno, potvrdi, kako se „samo ološ raduje“… i, naravno, DŽej – onaj ekskluzivni glas iz, takoreći našeg, a Angelinog Bundestaga da „nezavisnoj Škotskoj poželi dobrodošlicu u EU“!?
Francuski pisac iz prve polovine pretprošlog veka Alfred de Vinji, u životopisu carevog paža, kapetana Renoa, beleži, iz prve, Renoove, ruke, anamnezu Napoleona Bonaparte: „Njegovo držanje, njegov glas, njegovi pokreti, sve je to samo glumačka pantomima, bedno paradiranje suverenstva, čiju taštinu on mora znati. Nije mogućno da on tako iskreno veruje u sebe sama! On nam svim zabranjuje da podignemo veo, ali vidi sebe naga ispod njega! I, šta vidi? Jednu bednu neznalicu, kao svi mi što smo, a pod tim jedno slabo stvorenje…!“
Razmišljajući o svom prethodnom odnosu sa gospodarem, bivši se Napoleonov paž pita – „u čemu se sastoji uticaj koji nad nama zadobijaju ljudi sa apsolutnom vlašću i gde su granice voljnoj predaji tolikih ljudi jednom čoveku…?“ Da li je kraj (ili početak?) kolektivnog ludila onaj trenutak koji Domanović opisuje kao dobrovoljno primanje dange (gospodarevog žiga, pečata, mura, štambilja i tome slično), žigosanje posred čela, u zdrav mozak… i uzimanje zdravo za gotovo svih, najneverovatnijih gospodarevih mena i preumljenija, ma šta da je, do juče, govorio i ma šta sada govori, ma šta da odlučio, ma šta da činio i ma šta nadalje kani učiniti?
Ako sam dobro shvatio (neka me ispravi neko ako ga je bolje razumeo) Kancelar srpski i cele Srbije, lično ostaje na evropskom putu do poslednjega od nas. Uz Merkelovu do kraja, pa, ako bude potrebe, sam na braniku Nemačke, i posle Merkelove… I, usput, ako sam dobro čuo od ovih zaglušujućih talasa, Kancelar je zapretio da neće više ni da pita narod, jer mu je, odnekle, objašnjeno, da mu je narod 24. aprila potpisao blanko menicu, za sve ono što Kancelar odluči da je najbolje za Srbiju… što znači, i u EU, ma kakvu i ma koliku i ma pod kojim uslovima, i u NATO, i u… E, to se zove vizija – aferim! Ih, da je Bonaparta imao ovakve savetnike kao naš Kancelar – gde bi mu bio kraj?!