Paradom na paradu

Ono „Zna Sloba šta radi“, zamenilo je novo: „Ima Vučić da prevesla i Moskvu i Vašington i Brisel!“ To gatanje po treperenju izvesnih delova tela (današnjim novogovorom: neverbalna komunikacija) našeg kancelara postala je, u strahu od nadolazećih kresanja penzija i plata, te očekivanog cunamija poskupljenja – svenarodna metapsihička uteha. Zato svi kolektivno navijamo da ga, uoči 16. oktobra, ne zasvrbe obe obrve. Što bi značilo – sramotu.

Kada je ono organizovao masovnu paradu, šlemova, pancira i pendreka, ukrašenu ponekim nosiocem zastave duginih boja, lepo je rekao da to čini protivno svoje i narodne volje i, što je najgore, protivu vlastitog rejtinga, a po naredbi naših „briselskih prijatelja“. Onda mu je onaj savetnik opšte prakse, Izraelac Asaf, uz pomoć samozvanih istraživača i dvorskih analitičara javnog mnenja, došapnuo genijalnu ideju: Parada se paradom izbija!

Pa se generalni sekretar Srpske radikalne stranke, iz prošle reinkarnacije, dosetio Vladimira Vladimiroviča. Rusofilska raja oduševljena, kafanski stratezi likuju – eto, jesmo li govorili da je Vučiću milija majčica Rusija od mrske EU. One EU kojoj, zbog licemerne politike ove vlasti, konstantno opada podrška građana Srbije, čak i u istraživanjima dokazanih evrofanatika.

Meni se, međutim, čini da je upravo naš kancelar, usled nedovoljne volje, izgubio ideju – vodilju s kojom se, 2008, premetnuo u naprednjaka. A ko izgubi ideju, taj, na kraju, gubi i bitku. Jer, pritvornoj politici „nesvrstavanja“ ovde još aplaudiraju samo političari na čekanju za orbitu i poneki jugonostalgičar. Nije vreme za to vreme. Ako kancelar želi da nas uvede u EU, onda prvo moramo da se plasiramo u NATO. Jedino tako možemo da ubrzamo stvar. Ako kancelar hoće u EU, onda, kad već moramo da priznamo Kosovo na kraju puta, bolje je da to uradimo odmah i – ubrzamo stvar. Ako su kancelarov izbor Rusija, evroazijska carinska i trgovinska unija, hajde više da se ne ponižavamo pod briselskim ultimatumima koji nisu postavljani ni pred jednu drugu današnju članicu EU.

Oboje ne može. Iznenaditi neprijatelje – piše u „Priručniku za kafanske stratege“ (Vegecius, Beograd, 1943) – znači naterati ih (npr. naše „evropske prijatelje“) da, usled naše neočekivane radnje, napuste svoj plan i da improvizuju svoju reakciju. Tada nastaje za nas korisna nejednakost – mi izvodimo smišljen plan, a protivnik pokušava da se snađe. Kao pučisti u Ukrajini, razgovaramo s Rusijom, a iza leđa trgujemo sa Briselom. I, eto im pakta o stabilizaciji i pridruživanju s EU, hitno i preko reda. Doduše, ode i petina Ukrajine, ali – bože moj. No, to je prošlo samo u slučaju Kijeva.

Ako je Vučićev izbor pred zidom – u šta veruje većinska Srbija – prvo Rusija, pa EU, onda to već jednom mora delom da dokaže.

Mada, opet, ne bih se zakleo, jer nam je jedan od najvećih ovdašnjih proroka, Starac Stanj Prozorljivac iz Babina kod Berana, koji je živeo od polovine 17. do polovine 18. veka, prorekao spas sa neočekivane strane sveta: „Pošto se Srbi oslobode, imaće veliku neslogu među sobom; nastaće mrzija u narodu; brat će omrznuti na brata, a kum će kuma zvati da se sude… I to će trajati sve dokle ne dođu sa Zapada hrišćani, za koje mi i ne znamo, da to prečiste i urede…“