Patriotizam i odiseja

U susednoj državi koja, i dalje, voljom svoga južnog komšije, nosi bukagije u vidu svog punog imena i prezimena (Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija), ovih dana, u modi je pokajanje. Desetine hiljada Makedonaca što su – pre nego što je EU i Skoplju ukinula vize – po bugarskim državnim šalterima, kleli da nisu to što jesu i da jesu ono što nisu, tj. dokazivali bugarsko poreklo svog prezimena, radi dobijanja pasoša Bugarske, sada se masovno i javno kaje, izvinjavajući se rođacima i prijateljima zbog nacionalnog neverstva. Sad, crno na belo, uzimaju potvrde da su se pokajali i da su opet – Makedonci.

Od početka devedesetih, ovde su u modi bile, prvo izraelske pa hrvatske putovnice, nesrećni građani Srbije čeprkali su po svome rodoslovlju i stotinama godina unazad, tražeći neku kopču nužnu za sticanje domovnice koja život znači.

Jer, država je tvoja onoliko koliko brine o tebi, a ti se iskreno osećaš delom njenog organizma čak i ako ti ona ništa ne daje, ali ti makar suviše i ne uzima. Oni koji su vodili „Majku Srbiju“ mnogo su uzimali, a malo davali. Srbija nije znala ni dokle je, ni kakva je, ni šta će, ni gde će, ni kad će, ni zašto će. Njeno državno samosvojstvo i danas je nedorečeno, kao u svakoj nedovršenoj državi. Zato je građanska lojalnost ovoj državi bila, na žalost, ili nacionalna ili nadnaravna.

Šta je identitet Srbije? Šta je identitet građana Srbije? Šta je identitet srpskog naroda? Šta su građani Srbije – Srbi ili Srbijanci – i zašto se tako pazi na nijanse, da se ne uvredi, bilo većinski bilo manjinski narodi? Kako je onda pravilno nazivati građane Hrvatske nehrvatskog porekla – Hrvati ili Hrvaćani, ili možda Hrvatijani? Otkud toliko polemika jesu li su građani Kosova Kosovari ili Kosovci? U čemu je tanana nit između narodnosnog i određenja po državljanstvu – Bošnjak ili Bosanac itd? I tome slično.

Ono što vi, kao individua, kolektivitet ili zajednica jeste, ono što vi smatrate da jeste, odnosno ono što bi trebalo da jeste – to je identitet, jednog čoveka, jedne države, jednog naroda. Sve ostalo je iracionalno, kao ljubav prema fudbalskom klubu. U zemljama sa dovršenim identitetom, osećaj pripadnosti državi ili naciji, uvek je posledica činjenice da država ispunjava svoje obaveze prema građanima, a ne tera ih samo silom da oni izvršavaju.

Česi su osim na Karla IV, Vltavu i „zlatni Prag“, uverio sam se ovih dana, preponosni na svoju kulturu, svoje hokejaše, na Slaviju i Spartu. Slovaci se hvale činjenicom da imaju četiri velika proizvođača automobila, da su uveli evro, da imaju respektabilnu stopu privrednog rasta; Nemci u bivšoj Istočnoj Nemačkoj, uprkos činjenici da, posle ujedinjenja, ne ide baš sve onako kako se euforično očekivalo, ističu divan osećaj da majka matica brine o njima…

Na šta smo mi ponosni?

Ono što određuje punoću jedne države (ili punoću osećaja pripadnosti) jesu elementi njenog identiteta.

Dok je, širom sveta, na delu pozitivno demografsko apsorbovanje, pa u jednoj francuskoj fudbalskoj reprezentaciji ogromnu većinu čine Afrikanci, oni koji su vodili ovu državu ili uzurpirali pravo na predstavljanje srpske nacije, sve su činili da amputiraju čak i delove sopstvenog nacionalnog tela – odrekli su mogućnost da katolici po verskom mogu da budu Srbi po nacionalnom određenju; od stotina hiljada onih što su se izjašnjavali kao Srbi muslimani, ostao je Kusturica, pa i on služi za sprdnju ovdašnjim ekstremnim „globalistima“. Pogledajmo samo primer albanskog naroda: iako većina pripada muslimanskoj konfesiji, albanski nacionalni kolektivitet čine i Albanci katolici i Albanci pravoslavci.

Da je bilo sreće i pameti, možda bi se Makedonci, svih ovih godina, otimali za naše državljanstvo. I ne bismo živeli u paradoksalnoj situaciji da se, iako danas samo „stara Srbija“ iliti Vardarska Makedonija (tj. onaj deo nekoć geografski jedinstvene celine) postoji kao država, za razliku od Pirinske (bugarske) i Egejske (grčke), gde nema ni države ni makedonskog naroda – još priča o velikosrpskom hegemonizmu i latentnim aspiracijama ka BJRM.

Državni i nacionalni identitet se gradi hladnom glavom, ali i indoktrinacijom i mudrom državnom propagandom. On se ne može silom nametnuti. Zato ova vlast, umesto što, na sva zvona, obećava kampanju za poboljšanje imidža Srbije u svetu, treba da se pozabavi temeljima identiteta Srbije. I, za početak, pročita večnog Marksa koji je tvrdio da bez baze nema nadgradnje.