Paženje naroda

No, „ajmo ponovo“, „ajmo još jednom“ da, kao najčuveniji ovdašnji parapsiholog Milan Beko, malo zblenemo javnost. U Ustavu ove zemlje piše da – nećete verovati – predsednik Republike Srbije komanduje Vojskom; predlaže mandatara za sastav Vlade; potpisuje (a ima pravo i da ih vrati Skupštini na ponovno parlamentarno dumanje!) zakone; predstavlja Srbiju u zemlji i inostranstvu… i tome slično.

Šta sam hteo da rečem? Elem, nije, dakle, da je naš najviši pravni akt sveo ovlašćenja i nadležnosti šefa države na funkciju „engleske kraljice“. E, sad, to što je NJegova ekselencija sama, u dva navrata, pokušala da izvrši mini državni udar, tako što je od tzv. Ustavnog suda Srbije, zahtevala da se ne bavi svojim poslom, odnosno ocenom ustavnosti antiustavnih „Briselskih sporazuma“ – baš to je NJegovu preuzvišenost i svelo na nivo „ceremonijal majstora“. Ili, preciznije: na rolu Kancelarevog ličnog klovna za zasmejavanje javnosti i, povremeno, ličnu vudu lutku „Onoga-Čije-Se-Ime-Ne-Izgovara“.

Za takvo stanje nije kriv Ustav Srbije. A, neću da grešim dušu – sve manje bih krivca mogao da tražim i među „sestrama karmelićankama“ iz tzv. Ustavnog suda. Jer, videli ste, nedavno, kako su ove samozatajnice u ustavotumačiteljskim togama iz „Reda bosonogih sestara…“, promptno i hrabro, odlučile da je smanjenje penzija – u skladu sa Ustavom!? Opravdano sumnjam da im je upravo NJegova ekselencija, ovaj put, bio naredio da se ekspresno proglase nadležnim za umirovljenike, za razliku od Kosova i Metohije, za koje, i dalje, na Ekselencijin zahtev – nisu vlasni.

Evo ga, sad će i peti mesec otkako „Onaj-Čije-Se-Ime-Ne-Izgovara“ iščitava Ekselencijine kosovske kroki rukopise. Što znači da ih je, u međuvremenu, i primio. Formalno. I, u pauzi između, silnih belosvetskih pitanja koje okupiraju njegov 25-časovni radni dan prepun futura prvog i futura drugog, sve novih vidika i vizija vekovima unapred, Kancelar se zacenio od smeha, odbacujući Vebera i dohvatajući se prof. Ratka Božovića: Čime li se sve, brate, bavi ovaj Toma i njegov dokoni svet?! A, tek ovi obični smrtnici – dokoličari?

Ekselencija se, biva, predao sudbini: nosi goluba u Veneciju, pirinač u Kinu, pesak u Saharu i izvozi demokratiju u Ameriku. Vešto se pretvara da su mu u epicentru zanimacija NJegove preuzvišenosti nauka o ženama, globalno zagrevanje, svetska ekonomska kriza, migrantska strategija.

A ovamo, opet mi nećete verovati, moji mi se, obično dobro obavešteni, izvori kunu da je NJegovo prevashodstvo već pritisnulo zvono za uzbunu u svom glavnom stožeru: ako se Kancelar maši vanrednih parlamentarnih izbora, Ekselencija izlazi pod svojim kišobranom! A meni moje iskustvo javlja da, čak i ovakvo Prevashodstvo, u tom slučaju, bez problema upada u parlament! Što bi stranci navikloj da, u jednom danu, u jednom mestu, Štrpce na Kosovu se vika, kolektivno preumi, tj. samoučlani više živih duša nego što ta varoš ima stanovnika – bio žestok šamar. Da su živi i pismeni, kao što nisu, Tarabići bi na to mogli samo da zaključe: neće Ovom doakati nikakvi „žuti“, već Neko njegov, možda uz pomoć baš žutih, ali stvarno žutih. „Doći će žuti ljudi…“