Pero, spusti loptu

Letnja politička dosada u Srbiji, da ne grešim dušu, nije izum ovdašnji. U jednom požutelom notesu, iz sredine osamdesetih, slučajno nađoh da sam, kao mlad novinar „na privremenom radu“ u Omladinskom programu Radio Sarajeva, umesto da hvatam beleške sa neke svečane sednice RK SSO BiH (da Vas ne davim značenjem skraćenice), kojoj je prisustvovao i tadašnji član Predsedništva SFRJ, danas poznatiji kao deda-ujak Vuka Jeremića Hamdija Pozderac – ja do cifre 1.346 brojao sijalice u raskošnim lusterima sale Izvršnog vijeća SR BiH.

No, kolovoza 2010, javna dosada u Srbiji, ne bi trebalo da je – ili, bar ja hoću u to da poverujem – dokonica iliti „čisto gubljenje vremena“, već, zapravo dokolica, u najsadržajnijem smislu tog pojma. To jest, „kreativna tišina“, vreme kad se javljaju najbolje zamisli, najkvalitetnije ideje ili, kako nas je učio moj omiljeni profesor dokolice (za razliku od dokonice) Ratko Božović, „vreme u kome je čovek ostajao sam sa sobom i stizao do svojih potencijala na najbolji način, u tišini svoga srca; vreme u kome su nastajali filozofija, duhovnost, poezija, kultura“.

U petak, trinaestog, ja sam, eto, bio u Drezdenu, koji za mene ima samo dve asocijacije: jedna je period 1941-1945. i ratno zarobljeništvo mog pokojnog dede, u trouglu Drezden – Cvikau – Plauen; druga, nemila uspomena na 27. septembar 1978. i meč prvog kola Kupa evropskih šampiona, „Dinamo“- „Partizan“.

U sredu, osamnaestog, bio sam na Stadionu JNA, na utakmici „Partizan“ – „Anderleht“, gde se neko, posle kiksa Radiše Ilića, aludirajući na drezdenski fijasko pre 32 godine, dosetio one legendarne poslovice „Ceni ko Borota“, dodajući joj aktuelni prizvuk aneksom „Procenjuje kao Tadić presudu Međunarodnog suda pravde o Kosovu“.

Elem, igrao se revanš, „Partizan“ je u tadašnju Istočnu Nemačku poneo 2:0 iz Beograda, ali je počivši, Bog da mu dušu prosti, Pera Borota, bez razloga, ničim izazvan, spustio loptu na peterac, za takozvanu „bekovsku“, jedan igrač Dinama je prišao i ćušnuo je u gol – i bio je to kraj naših snova.

To što ovih dana nema sednica institucija, foruma, organa i tela, ne znači da „vlasnika naših života“ nema u javnim opštilima. Od svečane lože Stadiona „Partizana“, do Guče i Beogradskog festivala piva, o slikanju po gradilištima, da i ne zborim. Državna je „feragosta“, pa, po onoj narodnoj, „dokon pop i jariće krsti“.

Cenjeni profesor, možda je nesvesno, dao teorijski alibi našim političarima. Pošto se, prirodno, „ideal dokolice poništava u vremenu fetišizma rada“, Ratko Božović je zapisao da „ne može brižan čovjek da misli na način dokoličara“, dakle, kreativno.

Sledstveno tome, naša javna politička sfera ne besposliči, već dokoliči. A čak i ako dokonuje, ona na to, prema Zakonu o radu, ima pravo kao i svi mi ostali, u terminu godišnjih odmora. E, sad to što mnogi od njih dokonuju kad bi trebalo da dokoliče, a dokoliče kad bi, zakonski, imali pravo i da dokonuju – to se ovde može nazvati jedino zloupotrebom državne funkcije u lične i stranačke svrhe ili premošćavanjem pozitivnog publiciteta do 9. septembra i odluke Generalne skupštine Ujedinjenih nacija o našem predlogu rezolucije o Kosovu.

Možemo to da imenujemo i eufemizmom – hvatanje vazduha za novi diplomatski marathon – ali sve mu dođe na isto.

„Pero, spusti loptu“, povikao je, navodno, Miloš Šestić Boroti pre nego što je negdašnji golman OFK-a, „Partizana“ i „Čelsija“ primio svoj drugi legendarni gol u „večitom derbiju“.

Nemam dokaza, ali mi sve više liči na to da upravo tako nekako Vašington i Brisel komuniciraju s našim hiperaktivnim ministrom spoljnih poslova. Koga je, bojim se, u vremenu latentne dokolice, a sad i dokonice, uhvatila mala melanholija.

Pa se pitam – za šta smo se ćerali?