Pesma nas je održala, njojzi hvala

Sudeći po vikendu uoči Svetog Dimitrija, hajdučija se ove zime razgaćiti neće, nit će piti rujna vina u potaji, nit ljubiti jatakinje jedre po snežnim bivacima.

Mitrovdanak, a ko da je Sveti Georgije što ubiva aždahu.

Jedni slave drugi, drugi peti rođendan; treći raspisali izbore za najviše partijske organe; četvrti počeli da biraju po lokalnih stranačkim odborima; peti, iz vlasti, se zaleteo, rekao, pa porekao, da će izbora biti sledeće godine; sindikati proslavili Pirovu pobedu nad nepostojećim protivnikom i sopstvenim članstvom; Mlađen Dinkić i formalno krenuo u puzajuće rušenje Vlade i tako dalje i tome slično.

Imam dojam da je predizborna kampanja ozvaničena i po sumornim tribinama srpskih fudbalskih igrališta.

Evolucija ljubavi i mržnje prema naših političkim predvodnicima dobila je, poslednjih dana, epilog u stihu „Spasi Srbiju i ubij se, Borise“. Za zaboravne, počelo je koncem osamdesetih, kada su se „delije“ i „grobari“ natpevavali čiji je, zapravo, On: „Zvezda / Partizan, to je srpski tim, Slobodan Milošević ponosi se njim“; sredinom devedesetih ti su isti i njihovi naslednici od muke propevali „Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane“, a od 2000. i neke, pa, evo, do juče hit je bila „Spasi Srbiju i ubij se, Koštunice“…

Rekao bi neko: jednom pevač, uvek pevač.

Ali, nije baš sasvim tako.

Neki nisu pevali, ali su se i u ćutanju odlično razumeli. Eto, uverili smo se na protekloj žurci El-de-pea, kako jedno obično malo hapšenje divno zbližava ljude – jednu psihijatristkinju koja je, kao, čuvala pokojnog predsednika od njega samog i jednog dramaturga koji je, kao, imao specijalni zadatak da privede pravdi pokojnog predsednika zbog, valjda, neke brljotine sa viškom stambenih kvadrata. Falio je samo Ivković, od mila: Bane.

Neki, takođe, nisu pevali, ali su se, u svečarskom raspoloženju, „uhvatili mikrofona“: „Srbija je odabrala novog vođu!“ Vuk je pao, Koštunica je mrtav, živeo Toma! – razumeli smo Velju.

A sve ostalo u i oko naših malih života je, kao što rekoh, uoči Mitrovdanka bila pesma.

Predsednik se odao da ga svako jutro budi Severina; Karleuša u oproštajnoj kolumni Čedi dala čistu peticu; Cakana, Indira, Željko Šašić, Šormaz, Kemiš i pećki orkestar „Plave zvezde“ (Dragomir, Milanka – Mara, Hafa itd. bez Bogija) imali svirku kod naprednjaka; a Seka se poverila da bi „zbog zalaganja za evropsku integraciju“ posvetila pesmu mom ispisniku Boži Đeliću. E, sad, pošto u De-esu, 18. decembra, slede najneizvesniji potpredsednički izbori od nastanka stranke, a s obzirom da je rečena gospođa Piljikić, onomad, pevala i predsedniku na kik-boks reviji „Palminih tigrova“, to bi možda moglo da pojača Božidareve, dibidus skromne, šanse u brato-i-sestroubilačkom ratu za pet potpredsedničkih mesta u kome će učestvovati i neprikosnoveni vojvođanski grof Pajtić; jedan tajkun koji je, u međuvremenu, postao tajfun; duet Petrović – Šutanovac koji je, onomad, i ubacio Tadića u partijsku fotelju Zorana Živkovića; čovek po imenu Boško, a nije Ničić; „mali Jeremić“; te dve dame koje imaju manje staža među žuto-plavima, čak i od mnogopoštovanog profesora Mićunovića koji je opravdano „odsustvovao“ iz stranke od 1994 – 2004…

Sve u svemu, više nego jasni znaci: izbori su u Srbiji, dakle, vrlo vrlo blizu. Neću baš da se zalećem kao Vučić, ali – živi bili pa videli.