„Tamo gde se spajaju dve reke suočiće se, možda već u utorak (nadajmo se, samo oči u oči) dve Srbije. Ona što je pre sedam godina bila na Gazimestanu i na Ušću, pa pre pet godina opet na Ušću i koja još veruje onom koji tvrdi:
1. Da je ujedinio Srbiju;
2. Da je sačuvao mir i slobodu srpskom narodu;
3. Da neće dozvoliti tuđinu da upravlja Srbijom;
4. Da jedino on ovu zemlju može povesti u XXI vek.
Nasuprot njoj je ista ona, malo proređena Srbija sa Terazija '91, politički šarolika, sa samo jednom vezivnom tačkom – zahtevom za promenama. Ta Srbija sumnja:
1. Da je benigni tumor kosovski odavno prešao u malignu fazu;
2. Da više od milion Srba ne samo da nije sačuvalo slobodu i mir, već je izgubilo i goli život i zemlju sa one strane Drine, a ovamo dobilo beskućništvo, apatridstvo, uglavnom poniženje;
3. Da je predsednik Srbije više od dve godine ne „konstruktivni i odlučni faktor mira na Balkanu“, već običan, pa još i ucenjeni vazal.
4. Da ova zemlja, pod ovom i ovakvom vlašću, od XXI veka može očekivati samo nove tenzije, produbljivanje siromaštva i demo-diktaturu.
… No, izgleda da je nekome, nevažno da li domaćem ili stranom faktoru, upravo i cilj da uterivanjem straha običnom puku od eventualne promene vlasti – sačuva samog sebe.“ (Cvijetin Milivojević u dnevnom listu „Demokratija“, 22.12.1996)
„Ova vlast juče je zakoračila u poslednju fazu komunističke utopije koja, ako se sećate klasika marksizma, podrazumeva odumiranje, to jest samoukidanje države. To podsecanje grane na kojoj sedi, režim je učinio definitivnim pretvaranjem policije u stranačku gardu. Srpski policajci – ni krivi ni dužni, jer im je tako objašnjeno – u utorak su izašli na beogradske ulice da čuvaju one što su „za Srbiju“, a juče je trebalo da brane lopove iz beogradske leve koalicije koji, uprkos katastrofalnom porazu, ne žele da predaju vlast u prestonici.
Šta li je imala za cilj demonstracija policijske sile, uz tragikomično obrazloženje da se želi obezbediti „normalno funkcionisanje saobraćaja“? Ispipavanje pulsa opozicije, uterivanje straha kolebljivcima, dobro zezanje nekog bahatog komandanta… ili, daleko bilo, poruka građanima da je ova vlast večna, nezavisno od narodne volje?
… A izgleda da protiv takve monstruozne ideje ni Predsednik lično nema ništa protiv, dapače. Ili Predsednik – baš mi lepo zvuči – nije obavešten da Beograđani nisu glasali za mangupe u njegovim redovima. Tužno je bilo biti srpski policajac, ponižavajuće provincijalac pre tri dana u Beogradu, a opasno u utorak i četvrtak biti Beograđanin u sopstvenom gradu… (C.M, u listu „Demokratija“, 27.12.1996)
Na ulicama stonog grada, 24. decembra 1996, smrtno je pretučen pristalica opozicije Predrag Starčević, teško ranjen demonstrant Ivica Lazović, a Srbija je bila na ivici građanskog rata.
Prošla je tačno decenija i po od nastanka fotografije jedne bine i na bini nekih ljudi koji su, okupljenim pristalicama režima, dirigovali: „Slobo, mi te volimo.“
Mnogi od tih ljudi danas nisu među živima.
Neki su se pasivizirali.
Neki su iza rešetaka.
Oni koji još politički bitišu – danas su, „na pravoj strani“ i, u većini, „jastrebovi“ evrofanatizma.
A ja, kad zažmurim, kao da i danas, čujem eho kontramitinga od pre 15 godina: vanredni „izbori bi zaustavili život i Srbiju“; „s promenom ove vlasti izgubili bismo Kosovo i Metohiju“; nevažna je narodna volja, vladajuća politička elita treba da preuzme odgovornost i tako dalje, i tome slično.
Kad otvorim oči: čak mi se i galerija ovih likova što odlučuju o našim malim životima učini odnekud poznatom… Biće da sanjam.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
