Još od začeća ovakve vladajuće koalicije, govorim da ova Vlada, pre isteka mandata, može jedino da se sruši nekakvom subverzijom iznutra (od početka tipujem na Dinkića ili Dačića) ili nekom manifestacijom ozbiljnog nezadovoljstva građana koja ne bi bila instruisana iz bilo kog opozicionog političkog štaba.
Eto, na primer, i u dramatičnim političkim i društvenim promenama u Tunisu i Egiptu, kojima prisustvujemo u direktnom TV prenosu, u prvoj je etapi, prvenstveno, bilo reči o socijalnom buntu. U Tunisu zbog siromaštva koje se iz mediteranskog pojasa činilo nevidljivim; u Egiptu zbog fakta da ogroman postotak stanovništva živi sa dva dolara dnevno…
Što se opasnosti od političke opozicije tiče, Mirko Cvetković, sa sve Borisom Tadićem, može da nakrivi šešir. Jer, oporba danas ne postoji čak ni kao virtuelni kolektivitet, niti, makar i imaginarna, organizacija. Šta više, malo-malo, pa se učini kako je jednom naprednjacima, drugi put radikalima, treći put de-es-esovcima, a četvrti put el-de-peovcima Vlada nekako draža od ostatka opozicione imaginacije.
Ima li Srbija kritičnu masu, svojim malim životima, nezadovoljnih jedinki, spremnih da „pravico in resnico“ potraže u frontu s milionima drugih, a da im se sa parola i transparenata ne smeše već znani, izraubovani likovi?
Platon – koji je čoveka svoga vremena shvatao kao državu u malom – toj je masi, „bari“, apolitičnoj „svetini“, milenijumima pre današnjih „rijaliti“ i sličnih projektovanih stvarnosti, pripisivao zakonomernu nužnost da se „odaje zadovoljstvima koja su pomešana s bolom, priviđenjima i senkama istinskih zadovoljstava, šarenim slikama koje jedna drugoj daju izgled životnosti i žestine“.
Taj opis kvaziživota koji je Platon, u svojoj „Državi“, izrekao kroz Sokratova usta, preskočimo li neprilične augmentative, priličila bi i kao dijagnoza, Knjaz Miloševog „naroda koji ćuti“ i trpi i dan-danas:
„Oni ljudi koji ne znaju za mudrost i vrlinu i koji imaju smisla samo za gozbe i slična uživanja, silaze, čini se, dole i odande se opet vraćaju ka sredini, i ceo svoj život provode u lutanju između bola i bezbolnosti. Oni nikad ne prekoračuju taj prag; nikad ne uzdižu svoje oči prema pravoj visini i ne penju se tamo, oni nikad nisu bili ispunjeni pravom stvarnošću i nikad nisu okusili pravo i čisto zadovoljstvo, nego kao stoka gledaju nadole, uvek nagnuti prema zemlji i okrenuti stolu, i tu, u žderanju i parenju, traže svoju hranu i uživanje. Kako bi želeli da imaju više nego njihov sused, oni udaraju i bodu jedni druge gvozdenim rogovima i kopitama, i tako, zato što ne uzimaju pravu hranu i ne ispunjavaju stvarnim ono što u sebi imaju kao stvarno, ubijaju jedan drugoga zbog nezasićenosti…“
Prosečan, dakle većinski, građanin Srbije je i dodatno isfrustriran zbog, najmanje dva, prelomna razočarenja u svoje političke elite. Jednom, pre više od dve decenije, kada su, posle „S nama nema neizvesnosti“ i obećanja švedskog standarda za četiri godine, usledili najkrvaviji građanski rat i najrekordnija hiperinflacija u modernoj Evropi. I drugi put, kada su, odmah posle „petooktobarske revolucije“ i obećanja o ulasku u Evropsku uniju 2004. godine, otpočeli „bratoubilački“ okršaji u vezi s deobom plena koji, s jačim ili slabijim intenzitetom, traju već 11 godina. I nakon prve i posle prve vododelnice, hidrama kojima su „skidani skalpovi“, za svaku odsečenu, narasle su po dve nove glave koje je, opet, ona nesrećna „svetina“ morala napojiti i nahraniti.
U svakom marketingu, pa i onom političkom, postoji ono oprobano pravilo da, ako baš nikako ne možeš da privučeš pažnju javnosti – ti upotrebi sliku zgodne žene. Bilo šta da prodaješ. Za svako vreme postoji neka potrošna politička tema – eto, i ja sam, iz radoznalosti, uoči prvih višestranačkih izbora, u proleće 1990, na Jelačića placu, pazario limenku lepo upakovanog „čistog hrvatskog zraka“ – ali je, svakome od nas, samo naš jedini i mali život tema za do kraja života.
Političare u Srbiji, pogotovo opozicione, uvek vredi podsetiti da se građani mogu zainteresovati za akciju samo ako na pravi način sagledate probleme koje ti birači imaju, ako ih uverite da ste baš vi ti koji ćete se dovoljno angažovati i učiniti sve što je u vašoj moći da, ako vas budu izabrali, te njihove probleme i – rešite.
Predstojeći miting Srpske napredne stranke, sve i da eskalira u nominalnom zbroju, neka se skupi i ceo milion demonstranata, neće zato, nažalost, promeniti ništa. Barem dotle, dok, umesto ustavnih žalbi protiv Statuta Vojvodine, namesto peticija za smanjenje broja poslanika ili prikupljanja potpisa protiv ulaska u NATO i tome slično, kao prva tačka dnevnog reda svim građanima Srbije ne bude nametnut „hleb naš nasušni“. Sve su ostale teme stvar dobrog pakovanja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.