Sit sam se ismejao gledajući kako ovi ZES-ovi metafizički evropejci peru ruke od „povampirenja“ miloševićizma u Srbiji, stideći se, kao, zbog zastarevanja tužbe protiv Marka Miloševića, Makijevog privođenja, ili postavljenja Ratka Markovića i Mileta Ilića, na čelo uprava naučno-istraživačkih instituta. Gledaju te u oči, a ruka im, još od 2008, u vašem džepu. Ne, ne bojte se, neće da vam uzmu buđelar, oni samo čvrsto drže vaš oteti, „demokratski i proevropski“ glas.
Profesor Marković – nesporni stručnjak – svima im lupio čvrgu i lepo čovek vratio mandat. Mile Ilić, verujem da neće, a i što bi kada je, već dve godine predsednik Skupštine Niša, negdašnjeg „prestonog grada srpske demokratije“. Što, onomad, u leto 2008, kad se „navatavalo na evropski voz“, nikome nije smetalo. Sad su se, čistunci po profesiji iz onog „demokratskijeg“ dela vlasti, dosetili da našu lokomotivu ka Evropi vuku i takvi asovi iz „ponosnih devedesetih“, poput prvog Slobinog graditelja Mrke, prvog genseka SPS-a Škundrića, omiljene predsednikove potpredsednice partije Đukić-Dejanović; a upravne odbore javnih preduzeća vode Baki Anđelković, Zoran Lilić itd. i tome slično.
Onog trenutka kada je SPS, voljom Borisa Tadića a ne srpskih birača, postao vlast, socijalisti su dobili pravo na rehabilitaciju. Draža Mihailović nije te posthumne sreće – snaga stranke koja njega protežira u ovoj vlasti je minorna, i zato ćemo se njegovog groba sigurno još natražiti i natražiti.
Draganu Milojević-Srdić, slučajnu foto-ikonu devetomartovske fijasko revolucije iz 1991, na poslednje putovanje ispratila, slovom i brojem, dva (2) političara „slobodne, evropske i demokratske“ Srbije.
Toma Nikolić se samopredložio za Đinđića iz 2000. Prvi korak „novog DOS-a“ je, ako razumem stvari, koalicija sa Bogoljubom, pardon Milankom Marom Karić, jer Mara, dokazano, odlično peva, što nije slučaj sa Velimirom Ilićem. Na Marinom CD-u koji je delila, onomad kao predsednički kandidat, kao moji favoriti izdvojile su se njene interpretacije „Oj, vesela, veselice“, „Oj golube, moj golube“, „Bulbul mi poje“, te naročito „Karanfil se na put sprema“.
No, pusti to, ispalo je da su Mara, da ne kažem Bogoljub, jedina tačka slaganja DS i DSS, uoči prve desetogodišnjice „velikog srpskog oktobra“. Plavo-žuti izgleda ozbiljno namerili da plene Kariće, a plavo-beli neće „pretesno“ s Tomom (eto pravog izgovora), između ostalog, i zbog Karića…
A ja se pitam, zašto bi DSS uopšte u predizbornu kolonu sa SNS-om, kad već nije iskoristio „zicer“ formiranje vlade, i bez izbora, baš s Nikolićevim (jedinstvenim) radikalima i Dačićevim SPS-om, u proleće 2008? I, šta to pa sad DSS od SNS može da dobije, u trenutku kad se Nikolić, malo-malo, pa toplo preporučuje Tadiću, kad se Tadić, sve, kao, nećka (a ne kao ova iskrena Marković – Trivan: „Pre bih glasala za Nikolića nego za Koštunicu“), „a na kuma namiguje, da se kola kreću“…? A što se DSS tiče, njemu je – mnogi su zaboravili – DS nudila ljubav i u vreme izbora 2008, pa čak, diskretno, i posle njih, pa, što bi onda u postizbornu koaliciju preko posrednika Tome, kad to može i bez njega? Jer, smem da se kladim da je Koštunica, autentičnim DS-ovcima, ostao „bol neprebol“ i dan-danas.
Mene većma brine nešto drugo. Hajde to što efendija Zukorlić, političar u trendu i lider u usponu, po Stambolu na Bosforu, po Sarajevu i Americi lobira „za svoju stvar“, a Briselu „sitnu knjigu piše“, ali oglasio se i naš, pomalo zaboravljeni, evropski mentor Kacin, mojoj generaciji poznatiji kao komandant Jelko iz 1991. I formalno „kandidujući Sandžak“ kao novi uslov za ubrzavanje naših evrointegracija…. A ja taman bio poverovao da je glavna kočnica za naš ekspresan ulazak u EU, u stvari, ova naša opozicija koja, svojim amandmanima i replikama, traći dragoceno vreme koje bi se, inače, moglo utrošiti na donošenje „evropskih zakona“.
Sad, otkako su radikali razbucani, otkad je u dva navrata kastriran skupštinski poslovnik, a parlament, ipak, i dalje, ne zaseda li ne zaseda, dođe mi da pitam, ako nije nepristojno – gde su ti „evropski zakoni“ ? I gde sedi glavni kočničar: u Nemanjinoj, u Domu Narodne skupštine ili na Andrićevom vencu, jer četvrte adrese nema?
Melodiju javne svesti u Srbiji, potkraj ovoga leta, najpriličnije bi opisalo ime one zagrebačke kantri grupe – „Plava trava zaborava“.
Zato, za izjavu nedelje prilažem rečenicu, meni nepoznatog, radnika „Zastave“ / „Fijata“: „Kada bi „jugo“ sada bio prodavan pod uslovima pod kojima se prodaje „punto“, uz subvencije, ne bismo mogli da postignemo proizvodnju kolika bi bila potražnja!“
A za lekara protiv zaborava preporučujem profesorku Danicu Popović koja je podsetila na sastav „prve petorke“ (tj. Upravnog odbora) Fonda za razvoj, izvesnog tela znanog po tome što „najbolje obožava“ da sa po pet hiljada evra po svakom novoobećanom radnom mestu subvencioniše strane investitore ili se „nađe u nevolji“ kakvom domaćem tajkunu. Dakle: Milosavljević – Ljajić – Ugljanin – Dragutinović – Mrkonjić. „Kouč“ Dinkić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
