Plaženje narodu

A sad je, „na Vladi da odluči da li će da prihvati celu ili delove platforme o KiM ili će je proslediti parlamentu“ – tako svoju funkciju skromno shvata Ekselencija jer „podržava rad Vlade koja vodi unutrašnju i spoljnu politiku zemlje“. Ako je još za utehu, onima što veruju da će, u ključnom trenutku za KiM, Ekselencija lupiti šakom o sto – Ekselencija ima stav da je to bio njegov stav i „ostaće u istoriji zabeleženo da je imao stav“?!

„Obećao je 200.000 novih radnih mesta, povećanje penzija, ukidanje viza, mostove, gasovode, koridore, 1.000 evra po glavi punoletnika, bolji život, Torino u Kragujevcu, Evropu u Srbiji, Srbiju u Rusiji, Beograd u Banja Luci, Vojvodinu u Briselu, Kosmet na Kosovu, Dačića u Vladi… Do danas – ispunio Dačića. I radikale raspolutio postoperativno. Ostalo nije, zbog svetske ekonomske krize i svinjskog gripa…“

Tako sam, pre šest i po godina, otpočeo prvu kolumnu u Danasu, naslovljenu sa „Pobednik u miru“. Slično svom prethodniku na tronu u Novom dvoru koji je prizivao „Budućnost odmah!“, i aktuelni predsednik Republike na Andrićev venac se useljavao pod parolama „I Evropa i Kosovo“ i „Budućnost u koju verujemo“

Broj glasača koji su, i 2008. i 2012, bili za „Kosovo pre Evrope“ bio je veći od onih koji su bili za „EU bez alternative“. Ali, kidnapujući Palmu, Krkobabića (pl) i Dačića ispred nosa Koštunici, Nikoliću i Vučiću, pobednik u miru 2008. postao je Tadić, a otmicom Dačića, Krkobabića (pl) i Palme iz Tadićevih odaja, za pobednika u miru, 2012. kandidovao se sadanji predsednik Republike.

I tu počinje svaka sličnost današnjeg sa dojučerašnjim šefom države. U svemu ostalom, politička sudbina Njegove ekselencije liči na puzajuću političku propast Koštunice, pobednika u jedinom pravom izbornom ratu (onom protiv Slobe, septembra 2000), čijih je 86 odsto poverenja građana iščezlo kao zvezda padalica. Onog trenutka kada je dobrovoljno odstupio sa isturenog komandnog mesta SNS, Njegova ekselencija je izgubio i faktičku političku moć koju mu je osiguravao taj partijski komandni položaj.

Zato danas kao farsa izgleda kada Ekselenciju njegovi stranački „Danajci“ brane od njegova političkog oca Šešelja, sve seireći nad političkih sudbinama obojice, a trpljenjem Ekselencijinih „nestašluka“ na mestu predsednika Republike i dalje, pred izbore, spinuju birače lažnom slikom SNS kao buldožera koji zahvata i levo i desno i centar. Sa svakim mesecom bliže kraju Ekselencijinog predsedničkog mandata, lagano odlazi i poslednja nada političkih nacionalutopista koji su u njemu videli poslednju liniju odbranu KiM od stranih i domaćih „zulumćara“. Po principu „doakaće njemu Bili, kad-tad“, sve misleći da će Ekselencija nadgornjati „Onoga-Čije-Se-Ime-Ne-Izgovara“ koji, kao u „Hari Poteru“, želi da „osigurnu ogromnu moć i besmrtnost koristeći crnu magiju“…