Početak kampanje protiv dahija

U prilog tome, čitao sam, za vas, beogradske „Novosti“, od 9.7.1924, koje su, u tekstu „Namet na vilajet Rade Pašića“, pisale kako niko ne može da „radi posao“ sa Srpskim akcionarskim rudarsko-topioničko-industrijskim društvom („Sartid“), ako ne plati „desetak“ Radu, sinu Nikole Pašića. Listu se, navodno, pre toga, požalio neki engleski biznismen koji je ustvrdio da je gora situacija – samo u Rumuniji. Sarajevska „Prosveta“ se (15.7.1937) pozabavila i poviješću ove pošasti, pa je iščeprkala da je, na jednoj asirskoj ploči, od pre skoro 2900 godina pre Hrista, pronađen ovakav natpis: „Naša se zemlja u ovo potonje doba degenerisala. Deca ne slušaju više svojih roditelja. Svršetak sveta približuje se očevidno.“ Pa je citirala i prvog govornika u starih Grka, Demostena, koji je – nabrajajući „pobeljene vrhove hramova, popravljene puteve i bunare“ – skrenuo pažnju na drugu strane ove slike: „No, pogledajte od tih gradnja upravitelje: oni behu siromašni, a sada su bogati; čim je više padalo opšte dobro, tim je više raslo njihovo…“

Znano je kako je Filip Makedonski kovao zlatan novac, organizovao i plaćao najamnike, ali tim dukatima – i potplaćivao mnoge Grke da izdaju svoje gradove. Stari Rimljani govorili su o „ljudima koji troše tuđu muku“. I tome slično.

To što se (još malo) PPV-u posrećilo da u, u odsustvu „Taličnog Toma“, „molitvenog Dačića“ i Neše „Megatrend“ Stefanovića, na jedan dan, i formalno bude prvi čovek u državi – nije kriv Vučić. Namestilo mu se da, istovremeno, igra „Velikog brata“ pomiritelja među prekodrinskim srpstvom, a sve „zarad brige za opstanak Srpske“, na jednoj, a na drugoj strani, rolu Svetog Nikole, zaštitnika siromašnih i „prezrenih na svetu“ onih „koje mori glad“ po većem BH-entitetu. Kako to, u TV anketi, dijagnistikova jedan stariji učesnik socijalnih nemira u Sarajevu: „Da su nam ovde Vučić i Dačić, za sat vremena bi pohapsili ove korumpirane i sve bi bilo rešeno!“

Složilo mu se da, eto, baš u danu kada je već postajao „Plačko“, žaleći se da će izgubiti izbore jer je Mišković potkupio sve, i političare i javnost i birače, poentira iz dvojke u keca. E, sad to što je „pobuna kuke i motike“ pretila da preraste u „narandžastu revoluciju“ ili, ne daj bože, u „bosansko proleće“ i što je, zaslugom političkih lihvara s one strane Drine, deseterac „… tu knezovi nisu radi kavzi; nit su radi Turci izjelice, al’ je rada sirotinja raja, koja globa davati ne može, ni trpiti turskoga zuluma“ prepevavan u antidejtonski zahtev za ukidanje entiteta, kantona, identiteta naroda – Vučića i nije moralo previše da zaboli. Jer, u oba scenarija za okončanje BH-gibanja, on bi profitirao. Ukoliko bi Inckova pretnja upotrebom „EU vojne sile“ rezultovala (i) poništenjem Republike Srpske, glede Kosova već prekonstruktivni Vučić, dobio bi još snažniju količinu tapšanja iz Berlina i Brisela. U opciji „B“, Vučić bi, među vladujuščim srpstvom ostao upamćen kao neko ko je, postrojavajući Dodika i Bosića, „odbranio Srpsku“.

Jer, demagogija primenjenog naprednjaštva, bilo kakav ishod da je u pitanju, spinuje kao upravo onaj koji je neprikosnoveni PPV želeo i za koga se, svojim vizionarstvom i operativnošću, i izborio. I uvek je moguće i jedno i drugo, a legitimno ono što konačno aminuje PPV. Ali, za to nije kriv Vučić već njegovi politički „protivnici“ koji, u ogromnoj većini, noćima snuju da će prvog sledećeg jutra PPV obuti papuče baš po njihovom kalupu.