Skroz je neracionalno, ali, priznajem, gotovo uvek mi je srce na strani slabijih.
Zato, zbog onih koji ne vole smeštanje činjenica u širi kontekst, ne bih da gazim baš preduboko u prošlost:
… 27. februar 2000: Zoran Đinđić – Slobodan Vuksanović 605:485.
… 22. februar 2004: Boris Tadić – Zoran Živković 1.538:296.
… 8. septembar 2012: Dragan Đilas & Bojan Pajtić – Boris Tadić 208:144.
Dragoljub Mićunović je, 29. januara 1994, pred vlastitim predsednikom Izvršnog odbora u uzletu, sam odstupio, podneo ostavku i, uz obrazloženje da „Demokratska stranka više nije politička stranka kakva je bila od svog osnivanja“ – osnovao novu partiju koju će, u okrilje majke DS, vratiti tek deceniju docnije.
Zoran Đinđić je, za svaki slučaj, bio, istovremeno, i predsednik stranke i predsedavao Izvršnim odborom, ali ga, kao i ovoga danas, potkopalo iz potpredsedničkog okruženja.
Od onoga do ovoga, istorija se ponavlja kao farsa.
Otkako je, s proleća 2004, u nedostatku ozbiljnije ponude na tzv. demokratskoj političkoj sceni, ne svojom krivicom, probran za šefa države, Boris Tadić se spontano odrođavao od svoje partijske funkcije. Mislim, zloupotrebljavao je, s vremena na vreme, ovu prvu u partijske svrhe, ali je, nekako, latentno otaljavao ovu drugu.
Nož u leđa nije mu, doduše, zabio njegov predsednik IO (već njegov politički izum, njegov kućni šef Narodne kancelarije…), ali – ako je tačno ono što tvrde „Novosti“ – kao da jeste. Teške rane mu je, iz čista nehata, naneo (bez sumnje, prelojalni) Marko Đurišić, ovih dana javnosti najpoznatiji po aktuelizovanju omiljenog ljubavnog frazeologizma Bore Čorbe – „đubre malo“. Namenjenog, jelte, Dačiću, no – kasno Marko na Kosovo stiže.
Rečeni Đurišić je, pišu te i te novine, u subotu, članovima Glavnog odbora DS otkrio zašto je, između dva kruga predsedničkih izbora, iz Krunske danima emitovana „Uspavanka za Elizu“. Koja u slobodnom prevodu glasi: „Spavaj mi, detešce, ti; Tadić, nad Nikolićem, ima 16 odsto prednosti; znaš li da ovčica spi…“ Reče taj da je to bio odgovor na priču narodnjaka o izbornoj krađi, jer je izborni štab DS hteo da pokaže kako SNS to plasira jer gubi.
E, ala su ga ispinovali: mlad’ Đurišić, Strategic Bogosavljević i ekipa time su samo uspavali sopstvene mlađahne glasače.
Šta hoću da kažem? Na žalost po predsednika DS na zalasku i njegovu gardu, prošla su vremena kada je Boris Tadić pobeđivao po principu – on je najmanje zlo; šta da radimo kada nema boljeg; ako pobedi onaj drugi, desiće nam se nesreća i tome slično. Na redu je poslednja i najvažnija bitka: rat sa dojučerašnjim saradnicima. Alanfordovski kazano, „ako kani pobijediti“, Tadić „ne smije izgubiti“. Umesto Cezarovog „Tu quoque, Brute, mi fili?“ vanbračnom sinu zavereniku; namesto jezika narikače po profesiji, ono poprilično Tadićevih u DS-u, u najmanju ruku, ne očekuje predaju bez borbe.
E, sad da vidimo da li je Boris Tadić prestao da bude ono za šta ga je, još 2004, smatrao Velimir Ilić.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
