Poklisari harača

Naravno, sve u korist ovoga ovde, sadašnjeg, živog. Vrh je bio poželeo (i želi to još, najviše na svetu) da bude kao Maršal, toliko da sve deluje komično, ma kao ona Koraksova znamenita karikatura, u „Borbi“ s početka devedesetih prošloga stoleća, na kojoj je nacrtao malog Boru Jovića, ondašnjeg predsednika Predsedništva pokojne SFRJ, u, za nemalo 10 konfekcijskih brojeva većoj, maršalskoj uniformi Tita Broza.

Na istoj tezi ceo poslednji vikend, po svim kanalima komuniciranja, jačali su i, za opštenarodne pare, seirili Vrhovnikovi mediji glede Vrhovnikovog najnovijeg „Puta mira i nesvrstavanja“ tamo daleko, čak „preko Bare“, kuda se Vrh uputio radi toga što mu je „u Srbiji zemlji da prevrne“ pao rejting koji se prethodno stalno vazdizao, a nadolaze, najmanje jedni, a možda i dvoji izbori u zemlji, jelte…

Pa, mi Vrh koji se napinje da bude Tito odjednom zaličio na onog tužnog Mrnjavčevića u „Ženidbi kralja Vukašina“: „Al’ da vidiš čuda velikoga, što Momčilu bilo do koljena, Vukašinu po zemlji se vuče; što Momčilu taman kalpak bio, Vukašinu na ramena pada; što Momčilu taman čizma bila, tu Vukašin obje noge meće; što Momčilu zlatan prsten bio, tu Vukašin tri prsta zavlači; što Momčilu taman sablja bila, Vukašinu s aršin zemljom vuče…“

Nekada su dubrovački poklisari harača (ambasciatori del tributo) bili najcenjeniji ljudi, diplomatski virtuozi koji su, kao poslanici Dubrovačke republike, svake godine, obično u proleće, nosili porez caru u Stambolu, nominalnom zaštitniku Dubrovnika, kako bi, za svoju malo državu, obezbedili formalnu slobodu i nesmetanu trgovinu po turskim zemljama. Zbog nepokolebljive odbrane interesa Dubrovnika umeli su, bogami, da odleže i celu godinu dana po stambolskim kazamatima. Ali, nikada nisu izdali!

Dočim, danas Vrh poklisar ide na noge Trampovima da im i lično potvrdi da je Tajnica, u stvari, rekla baš to što je rekla za „Blumberg“, a ne ono što je Čepurinu rekla da nije rekla i što stenogram (ne)potvrđuje. Ko razume – samo će mu se kas’ti…

Je li sledeće što nam sledi radi „ubrzanja evroatlantskih integracija“ – danak u krvi? Na jučerašnji dan 1804, gle čuda, iz beogradske tvrđave su, niz Dunav, pobegle janičarske starešine, dahije Aganlija, Kučuk Alija, Mula Jusuf i Mehmed Fočić koji su, prethodno, u „seči knezova“ poubijali najviđenije srpske prvake, ali su stigli samo do, danas potopljene, Ade Kale. Na jučerašnji dan, 1918, sovjetski komunisti su, u Jekaterinburgu, pogubili ruskog cara Nikolaja Drugog Romanova, njegovu suprugu i petoro dece. Na jučerašnji dan, 1946, jugoslovenski komunisti streljali su komandanta Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini đenerala Dražu Mihailovića. Krajem septembra 1945. rodila se moja pokojna majka, kao dete posmrče svoga oca koga su, četiri meseca pre toga, kao običnog pripadnika JKVuO sa samo tri meseca ratnog staža, bez suda, na Neretvi ili Soči, neznano gde, ubili revolucionari tzv. narodnooslobodilačkog pokreta.

Naše „poklisare harača“, bivše ratne huškače, a danas preparirane lažne evrofile, koliko vidim, ni tradicija, ni nacionalna istorija, niti išta od toga naročito ne zanima, iako su na vlast došli upravo obećanjem da će „poništiti sve štetne dogovore i sporazume u vezi sa Kosovom i Metohijom“. Ako dobro citiram Vrhovnika, to je tako zato što mu, valjda smetaju najbliži saradnici, Neša dr Stefanović i Aleksa Jokić, kao, potomci komunista…