Predsednikov propagandni stižer i preksinoć je (nedelja, 9. oktobar) dobio trku s vremenom, uspevši da se nakači na Zimonjićev pekinški trijumf i ugura u sportski blok Drugog dnevnika po Tijaniću.
U međuvremenu se nije oglasio onaj „Živkovićev mali“ na čelu srpskih Javnih „Pošta“; vremena za moje malo, javno postavljeno, građansko i pretplatničko pitanje nije imao ni uvaženi Šabić, ali ima, ipak, nekakve vajde od moje utopističke utakmice s Krstićem dr Nebojšom. Elem, stigla mi tri argumenta u moju korist.
Prvi, proveren iz više dobro obaveštenih izvora: nedeljom uveče ne može se poslati telegram ni iz jedne beogradske pošte, a da bude odaslan istog dana.
Drugi: kada iz Narodne skupštine Srbije hoće da nekome nešto oficijelno čestitaju, ne šalju telegrame već lepe želje putem imejla.
Treći: to što neko važan nekome, kao, nešto čestita, s ciljem da to upadne u Drugi dnevnik, od prekjuče se, čak ni na Javnom servisu („Verujte vašim očima“) više ne zove telegram, već, bezbolnije – čestitka.
Ali, šta vredi – „kasan datum“, kako je to, u ranoj fazi svog političkog odrastanja, govorio Baki Anđelković: Poslednjem odgovornom uredniku dnevne „Demokratije“, iz Đinđićeve ere, zbog takvog zakeranja i sličnog zameranja Štabu, zabranilo pristup demokratskoj „Politici“ Tadićeve provenijencije.
A da javno slikanje i pominjanje može čoveku da se osladi, da uđe pod kožu, evo ja sam vam živ primer. Eto, slikao sam se u subotu, u kišnoj, baš Mokroj Gori, na dva metra od Konuzina. Bilo osveštanje kapele „Andrej Prvozvani“, u spomen na 200 ruskih i italijanskih ratnih zarobljenika, živih zatrpanih 1916. godine, prilikom probijanja tunela „Budim“ na šarganskoj pruzi. Bilo, ihahaj, praznog mesta za fotografisanje oko ruskog ambasadora, što zbog hladnog vremena; što zbog što nikoga od „VIP sveta“, što se prethodnog dana tiskao po Mileševi, na darovanju ruskog zvona i uručivanju „Belog anđela“ Dačiću i Pahomiju, u Mokroj Gori nije bilo…
Ima dana za slikanje i dana kada vam nije do slikanja. Što bi, otprilike tako nekako, rekao moj omiljeni teoretičar propagande Jozef Gebels.
Ima tema koje nisu preporučljive za preveliko javno prikazivanje. Kao, na primer, hiperaktivno srbovanje ruskog izaslanika, pogotovo u poslednjim minutima iščekivanja „Velikog praska“ iz Brisela.
Ima i priča koje su bogomdane za kameru. Pogotovo u praskozorje demokratskih izbora. Kao što je, recimo, sečenje izbornih vrpci. Novinarka „Blica“ izračunala da je apsolutni rekorder Bojan Pajtić (od mlekare kozjeg mleka, preko seoskih rukotvorina i hotela za lovce, do table sa sopstvenim imenom), no da ne zaostaju ni Đilas sa 15, Oliver Dulić sa 13, Dačić sa 12, te Mrkonjić, Dinkić i Cvetković sa po devet svežih otvaranja i, ne računajući prvog policajca Srbije – niti jednim svečanim zatvaranjem. Pošto, sticajem objektivnih okolnosti, to jest godina službe, imam malo duže pamćenje, kao skroman prilog ovom istraživanju, dodao sam da je, prema mojoj matematici, ono što bi, prema putarini koju plaćamo, trebalo da bude autoput Beograd – Subotica, svečano otvarano, u raznim fazama svog nastanka i različitim povodima, najmanje 50 puta, a da, ni dan-danas, nije konačno završeno.
Predsednik nam je, pre nedelju dana otvorio „Moravu“, aerodrom koji će, ako bog da sreće, profunkcionisati tek, na proleće, u finišu predizborne kampanje, dok bi most na Adi, koji su predsednik DS i predsednik Gradskog odbora DS „overili“ u oktobru, trebalo da zaživi, ne držite me za reč – negde na sredini (eto još jedne zgode) te predstojeće kampanje.
Oficijelnih zatvaranja propalih fabrika i zvaničnih zatvaranja radnih mesta, u ovih 21 godinu višestranačja, nije bilo; prisustvovali smo još jedino, i to obično tako nekako, oko izbora, svečanim zatvaranjima pojedinaca iz, po pravilu, rivalskih političkih stranaka.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
