Dakle, Vlada na zalasku, udruženje građana koje se, i bez parlamentarne podrške, pravi da vlada, zbog štednje struje, preporučilo državnim i lokalnim organima, ustanovama i privredi „minimiziranje ili, ako postoji mogućnost, potpunu obustavu procesa rada“,
Sretenje gospodnje proteglo na još jedan, treći neradni dan. Što se ono kaže – gde se ima, tu se i prosipa. Mislim na nerad. Tako naša Vlada operacionalizuje vizionarsku ekonomsku strategiju „Srbija 2020“ predsednika Republike koji, malo-malo pa dovikne: Čuvajte radno mesto „kao zjenicu oka svog“!
Nekoć „čuvar vatre“ i bivši dopredsednik Živkovićeve vlade, malo-malo pa opozicionar, Čedomir Jovanović celoj je priči dodao efektan dramaturški naboj: „Dok Tadić ide po smetovima, zemlja se raspada. Predsednik nije komunalni radnik, on treba da vodi zemlju, da društvu ponudi viziju koja će uliti mir jer znamo šta je pred nama.“
A Dušan Petrović, još jedan veteran one prave „Demokratska. Pošteno“ stranke, malo-malo pa kandidat za premijera, pojasnio da se, DS, jelte, „sada bavi državnim pitanjima a ne kampanjom“, a ko će da bude kandidat DS za predsednika Vlade, građani će „dobiti odgovor kada za to dođe momenat – kada budu raspisani izbori“. Pošteno.
Kao što slutite, hteo sam da se bavim predizbornom kampanjom kad joj vreme nije, ali mi pominjanje ova četiri imena koja su, svako na svoj način, obeležila pojedine godine, dvadesetdvoletne reinkarnacije DS – odvuklo misli na drugu stranu.
Zbilja, ko se još iz sadašnjeg rukovodstva DS-a, iz Predsedništva i Izvršnog odbora, može pohvaliti da je nešto značio i u „Izvornoj DS“ (da parafraziram Srećkovićevu porodičnu kvalifikaciju stanja u SPO-u)?
Osim Gordane Čomić baš nikoga ne mogu da se setim. Da, ima tu i Dragoljub Mićunović, ako ne računamo da je punu deceniju, od 1994. do 2004, u funkciji Ljutka, odsustvovao iz stranke čiji je prvi predsednik bio. Nakon smene sa mesta predsednika, profesor Mićunović je osnovao, najpre nevladinu organizaciju, a potom i stranku – Demokratski centar. S njim je odstupilo i nekoliko, u to vreme, bitnih funkcionera DS, poput Vide Ognjenović, Desimira Tošića, Bore Kuzmanovića, a Demokratski centar se, kada je Tadić zacementirao svoje liderstvo u DS, 2004. i 2005. kolektivno „vratio kući“ i utopio u DS.
Sredinom devedesetih se i Narodna stranka Milana Paroškog kolektivno učlanila u DS, noseći u miraz i jednu buduću zvezdu demokrata – Bojana Pajtića.
Najveći priliv u DS, barem kada je o današnjim najvišim zvaničnicima ove partije reč, uslediće „posle oslobođenja“, odnosno nakon što je Tadić, u zaustavnom vremenu, posle poraza na Predsedništvu, razbio Đinđićevog zamenika Zorana Živkovića na unutarstranačkim izborima.
Potpredsednica Jelena Trivan je od 2006, odmah pa portparol DS, pre toga je bila na funkciji u Ministarstvu za ljudska prava kod Ljajića, kao kadar koalicije „Šumadija“ pokojnog Coleta Kovačevića. Šefica poslaničke grupe Nada Kolundžija, posle 2000, ušla je u našu političku orbitu kao kadar Čovićeve Demokratske alternative Nebojše Čovića, a u DS-u je od 2004. Dragan Đilas se učlanio 2004. godine. Božidar Đelić je, u Đinđićevo vreme, bio nestranački ministar blizak tadašnjoj nevladinoj organizaciji G17 plus, a tek se kasnije učlanio u DS. Govorim samo o onim starijim kojima je biologija dozvoljavala da se u DS, da su hteli, učlane i u Đinđićevo vreme, ali nisu. Slobodan Milosavljević je prvi ministarski mandat dobio kao kadar Demohrišćanske stranke Srbije, a u DS se učlanio 2004. Srđan Milivojević je prvo bio član Otpora (kao i Homen, Konstantinović i tome slično), a od 2004. član Glavnog odbora DS.
Iz političkog vidokruga nestao je Đinđićev čovek za sve Goran Vesić, gensek Đinđićeve DS Žika Anđelković danas je jedan od onih iz duboke Đilasove senke, minimiziran je uticaj negdašnjeg potpredsednika Gavrilovića… I tako dalje. I tome slično. Koliko ova stranka ima veze sa „Izvornom DS“ – prosudite sami.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
