Poslednji voz Vojislava Koštunice

I u Srbiju su, na sreću, stigla vremena kada se glasa „za“ nešto. Makar kakvo, spinovano ili ne, ali – nešto konkretno. Nema više blanko (menica) poverenja.

Hoće li se, o Svetome Trifunu, zaštitniku vinogradara (i vinopija), Demokratska stranka Srbije otrezniti iz svog, skoro dvogodišnjeg, mamurluka, a njeni članovi probuditi iz sujetne samozaljubljenosti?

Kaže naš narod da, ako tog 14. februara (datum kad „padaju“ i Dan zaljubljenih i Skupština DSS), vreme bude vedro, godina će biti sušna; bude li „panulo“, godina će biti rodna.

Jeste Demokratska stranka u Odžacima, ali u dosovskoj formi, sa sve Čankom, Vukom, Batićem, Čedomirom i Pastorima uz, te Karićima iza sebe, nadgornjala Tomine naprednjake, no to u Vojvodini nije Tadićevo već Pajtićevo (dakle, pobedničko) izdanje ove partije.

Pravi pobednici „bitke na Odžacima“ zapravo su ovi, što su se, u dvoboju slonova, dohvatili slamke cenzusa – Dinkićeva ptica Feniks, unapred ožaljeni radikali i DSS koji je, i bez Nove Srbije, osvojio 265 glasova više nego na izborima u maju 2008.

Bez pretenzije da generalizujem, odžačkih 9,2 odsto DSS-a, osim što je podvig u odnosu na zemunski i voždovački fijasko, jeste, verovatno, i tačka vododelnica između dve epohe ove partije. Između epohe letargije, izolacionizma, samodovoljnosti, autizma, mrzovoljnosti i inertnosti, što su karakterne osobine današnjeg DSS-a, i, iznenada ukazane, a poslednje, šanse ovog političkog organizma da od kluba navijača napravi ozbiljnu partiju ili, u suprotnom, bude osuđen na lagano i definitivno odumiranje.

Otkud mi uverenje da se Vojislav Koštunica budi?

Mnogo štošta se, u spoljnom i unutrašnjem okruženju, „namestilo i namešta“ Koštunici. Uslov da DSS u tome i poentira jeste da prevremenih izbora ne bude, barem ne do kraja godine. Dakle, suprotno od onoga što će vanredna Skupština DSS-a da zatraži.

Svaka aritmetika dokazuje da naprednjaci plus narodnjaci bez radikala, u ovom momentu, a takav trend će biti i nastavljen, ne mogu do vlasti. A jedino Koštunica može da bude ta vrsta kompromisnog kuma u potencijalnom „braku iz računa“ one dvojice starih kumova.

Drugo, osim rezolutivnog „Naš put – načela nacionalne politike za budućnost Srbije“, osim novog ekonomskog programa stranke, DSS-u su neophodni i novi ljudi koji Koštunicu umeju da prepevaju građanima. Ovi sadašnji to nisu umeli, valjda zato što su previše ličili na njega samoga koji toj partiji jeste neophodan, ali i – takav jedan – sasvim dovoljan.

U DSS-u su, i sve ove godine, znali šta neće, ali se nisu izjašnjavali šta hoće. Odnedavno su konkretniji, makar u vezi sa NATO-om, razumljiviji u odnosu na Kosovo, postali su direktniji i na život oko nas; evo, namešta im se, da ponovo postanu i zaštitnik interesa Republike Srpske, a i u izboru novog patrijarha dobro su prošli – nisu pobedili, ali nisu ni izgubili, ako sam dobro razumeo prepisku dvojice članova Svetog sinoda sa Tadićem i Đukić-Dejanovićkom povodom novog Statuta Vojvodine…

Za novu politiku, DSS-u nije neophodno statutarno i programsko šminkanje, već nova lica. Jeste da je, s proleća 2008, Koštunica mahao nekim Akcionim planom za Kosovo, ali, ni dan-danas, čak ni njegovi glasači pojma nemaju šta je u tom dokumentu pisalo. DSS jeste za Evropsku uniju, ali da li je ikome, sem možda profesoru Samardžiću, Andreji Mladenoviću ili Mihajlovu, jasno pod kojim bi uslovima Srbija trebalo da u nju uđe…? Ta količina nihilizma preti da uđe u narodnu poslovicu, tipa one o, do juče postojećoj, Srpskoj liberalnoj stranci: „Nema tih izbornih uslova, pod kojima bi ova stranka izašla na izbore“.

Verujem da DSS-ov konzervativizam, tradicionalizam i demokratski nacionalizam može da iznese fotorobot partijskih aktivista izmiksovan od političara tipa Vučića, Dačića i Velimira Ilića. Za tako nešto svakako nije sposobno onih 200 intelektualaca, potpisnika anti-NATO peticije, jer takvi predvodnici i tvorci javnog mišljenja, mogu da budu samo korisna pozadina, a nikako i jurišni bataljon u osvajanju biračkog tela.

Ako, pak, i sutradan po Skupštini, na Sretenje Gospodnje, uspavani medved opet vidi svoju senku, vratiće se u pećinu, što znači da će zima potrajati još šest nedelja. Za ovu stranku možda i večno, ako se ne ukrca u svoj poslednji voz.