Postoktobarska preka revolucija

DOS-ov „Narodni front“, obnevideo od umišljene svemoći, odlučio je, međutim, tada kako je bolje topovsku đulad bivšeg režima samo preupregnuti u sopstvenu artiljeriju. Pa su se jedni bavili umivanjem poltronskih medija, drugi prešminkavali De-be, treći kriminalcima kreirali obrazine s toplim ljudskim likom, četvrti prali biografije tadašnjih, a evo i današnjih, tajkuna. Imalo se – moglo se.

Ono što nije pošlo za rukom nejakom SPO-u u nejavnoj sferi, ali, posle 2000, ni Vladanu Batiću, Zoranu Stojkoviću i Dušanu Petroviću u javnom poslu treće, sudske, grane vlasti, suđeno je da uspe mlađanoj Snežani Malović.

Izbor ili reizbor (da se ne izjašnjavam, jer oba termina imaju političku konotaciju) sudija i tužilaca uzbudio je pretprazničnu Srbiju čak više i od najavljenog otvaranja poslastičarnice Joje Damjanovića, a sve u cilju izglasavanja novog i rebalansa starog budžeta. Jer, Pastora, oca i sina, skoro da se više niko i ne seća.

Jedna trećina starih sudija i tužilaca – dakle, onih koji su sudili pre i posle, samo pre ili samo posle 2000. godine – nije izabrana ili reizabrana, čitajte kako hoćete. Znači, iz ugla Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca gledano, nisu dobro radili. Ili su imali manjak donetih ili višak oborenih presuda; ili su bili suviše dobri studenti ili su prekratko studirali ili ni jedno ni drugo; ili nisu imali uticajne mame, tate, kumove, ortake; ili su bili „dostojni“ ili „nedostojni“, ili ništa od toga, pa ipak nisu ili jesu… I tako to. Moj favorit je onaj lik što ga izabralo jer je uspeo da izgura prosek 6,00. Kako li mu je samo uspelo da ga, bar malo, ne „pokvari“ tokom studija?!

Ne znam zašto, kad neko pomene (re)izbor sudija i tužilaca, ja odmah pomislim na – advokata?! I to, jednog jedinog, po imenu Boško Ristić. Možda zato što se ovaj zemljak i partijski kolega mog kolege po peru Zorana Živkovića, kao neovisan ekspert, podrazumeva se, bavi uređivanjem nezavisne sudske vlasti u zemlji Srbiji. Ili, pre će biti, stoga što je posao pi-ara i odvjetnika, u ponečemu sličan, jer i mi i oni, gradimo pozitivan imidž naših klijenata u javnosti, s tom razlikom što mi, isključivo, baratamo istinom, iako ponekad malo spinovanom i, po pravilu, zarađujemo mnogo, mnooogo manje.

Kad već pomenuh Danu Drašković van konteksta, u pravu je onda Nada Kolundžija, ona što je, od 1996. do dve hiljade i neke, bila uz Čovića. Da, zaista, svi oni koji su se ukrcali na fiktivni pobednički voz gromoglasno aplaudiraju ovoj reformi pravosuđa. Za neke smo čuli iz medija, zbog nekih od njih je u zimu 1996/1997. cela Srbija stajala, šetala se, smrzavala i brukala pred svetom tri meseca. I tome slično.

Đinđićeva metafora o gutanju, najpre, velikih žaba, postala je opšte mesto aktuelne oligarhije. Smisliš dovoljno nejasne kriterijume za izbor sudija i tužilaca, dovoljno rastegljive, da sve zavisi od toga ko je ovlašćeni tumač, a ako i to propadne,

za sve (za njih) postoji čarobno opravdanje – u mislima i rečima nesrećnog Zorana Đinđića. Kad te neko uhvati na delu, ti lepo kažeš – „kažem ja, tako, pokojnom prvom demokratskom premijeru“. I sve bude u redu.

Onda sudsku reformu s elementima revolucije, prepustiš da, u ime tog širokog Narodnog (evropskog) fronta, nepristrasno spinuje nestašni LDP kome je, kao nekoć SSOJ-u unutar širokog društveno-političkog spektra Socijalističkog saveza radnog naroda, dozvoljeno da se malo i poigra, našali, i bude kao duhovit, ne sećajući se imena onog simpatičnog SPS – „brke“ iz Niša, zbog čije je izborne krađe prošetala cela Srbija. Koga je smenjivao, Bog da mu dušu prosti, Slobodan Milošević lično, a koji 13 godina posle, sa strankom (valjda) Zorana Đinđića, vodi taj isti grad.

Taman kad htedoh da istaknem predlog bivšeg ministra pravde Batića da se uvede „hemijska kastracija“ za pedofile i višestruke silovatelje (ili, makar, ugrađivanje mikročipova da bi se pratilo njihovo kretanje), naleteh na novi član Krivičnog zakonika: „Ko za vreme trajanja postupka pred sudom, a pre donošenja pravosnažne sudske odluke, u nameri da povredi pretpostavku nevinosti i nezavisnosti suda, daje javne izjave u sredstvima javnog informisanja, kazniće se zatvorom do šest meseci i novčanom kaznom“. Pa se nešto, dodatno, kao politikolog, znači laik, pitam da li se član 336a KZ odnosi i na komentarisanje još nepravosnažnih odluka Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca?