Predsednik Milošević, pardon, Tadić

1. Predsednikovog štapa?

2. Prvog reda gostiju: Krkobabić do Dinkića, Dinkić do Dačića, Dačić do Cvetkovića, Cvetković do Đukić – Dejanovićke, ona do Tadića, Tadić za Dodika…?

3. Činjenice da mudri Tadić nije ponovio grešku svojih prethodnika na tronu DS, Mićunovića, Đinđića i (v.d) Živkovića, i ulazio u bespotrebnu avanturu s protivkandidatima?

4. Poziva građanima da se strpe do „Srbije 2020“?

5. Zahteva biračima da sadašnjoj vlasti daju još deceniju (blanko) fore, da završi započeto?

6. Ili poruke jedne trećine delegata da im je bliži izvorni DS-ov program umerenog desnog centra, makar ga personifikovao i (samo) Vuk Jeremić, od otimanja za mesto u purpurnoj trendovskoj fotelji sa SPS-om i silnim nadirućim srpskim socijaldemokratama?

Da čovek ne poveruje, s obzirom na publiku tog medija, ali svima (i gledaocima i učesnicima, sem potpredsednici Trivan) koji su, povodom prednikoljdanske žurke, anketirani u preksinoćnom „Utisku nedelje“ – pripala je muka od svega.

Ne od DS-a kao takvog, već od fakta da DS i njen najnoviji predsednik sve više liče na ono na šta, najmanje dve godine, spreman da me optuže za koštunicizam ili revizionizam, svejedno, skrećem pažnju: dakle, na teoriju i praksu vladavine svog, danas najmilijeg, koalicionog partnera.

U kojoj je, od 2008, nekim fermanom odozgo, izjednačeno crno i belo, pomireno levo i desno, pomilovano i rehabilitovano sve što može da pripomogne u odbrani čarobnog zbroja 126 ; u kojoj su prejake reči i „viši interesi“, poput Evrope i reformi, iznad svakog obzira, morala, principa ili postulata demokratije.

Po čemu ćemo još pamtiti govor predsednika DS:

Po amanetu da DS nikada ne sme predati barjak evropskih integracija.

Po velikodušnom obećanju drugim strankama da će im pomoći da i one postanu članice Socijalističke internacionale.

Po ličnoj predsednikovoj čestitki Dačiću „na hrabrosti i viziji koju je pokazao“, Ljajiću, Dinkiću, Čanku, Palmi i Krkobabiću samo „na dobroj saradnji“, te, za zlu ne trebalo, namigivanju Čedi Jovanoviću, sudim – povodom nadolazećeg glasanja o budžetu za 2011.

Po apelu sindikatima, intelektualcima, predstavnicima kulturnog i javnog života, širim slojevima društva, tj. Vukadinoviću, Basari, i Antoniću, a možda čak i mojoj malenkosti – da podrže ovaj režim u „izgradnji države i u narednoj deceniji“, a, pre svega, u ostvarenju cilja vladajuće koalicije da, na izborima 2012, osvoji 40 odsto glasova, što je – kako reče predsednik Milošević, pardon Tadić – „neophodno da bi se kreirala nova budućnost Srbije“.

Napokon shvatam zašto sadašnji režim odbija da se, uprkos katastrofalnim ekonomskim rezultatima, samoraspusti pre redovnog proleća 2012. Čeka pare od prodaje „Telekoma“ i povratak Vojislava Šešelja iz Sheveningena.

Pošto su se svi odreda, iz koalicije na vlasti, ispovraćali po „Koštunici dr Vojislavu“, a najviše demokrate i socijalisti, koje je današnji opozicioni autsajder, inače, najviše zadužio – dobili su Tomu po meri. Tj. prevršila je dara meru.

Sad je režimu ostala samo nada da će, posle sledećih izbora, između Tadića, Dačića i Dinkića, na jednoj, i Nikolića, Ilića i Koštunice, na drugoj strani, radikali izabrati ove prve. Jer, svaka drukčija izborna matematika, evo mesecima unazad, ne obećava sadašnjoj vlasti ništa dobro.

Ja, na primer, imao bih te „obećane“, 2020, tek 55 godina. Kad sam, kao naivan i pristrastan novinar, s kolegama u ondašnjoj opozicionoj „Borbi“, počeo da uzgajam mladu srpsku demokratiju i danonoćno bespogovorno bdim nad tim nedonoščetom, imao sam 25.

Dete se, najverovatnije, otrglo kontroli ili je nas novinare utopiste i naivce pregazilo vreme.