Preplivavanje božurova

A šta danas imamo u Srbiji glede, i slepcu očigledno vidljivog, antiustavnog Briselskog sporazuma kojim su Dačić i Vučić pristali da, zarad vrapca na grani, Kosovo i Metohiju izopšte iz ustavnopravnog poretka Republike Srbije? Imamo činjenicu da se u, aktuelnom sazivu, Skupštine Srbije niti jedan od 250 narodnih poslanika ne izjašnjava protiv suicidnog srpskog parafa na „non-pejpru“ baronice Ešton!?

Istovremeno, makar verbalno, onaj deo narodnih tribuna koji ne čini vladajuću većinu, kune se kako, izgleda paradoksalno, ima cilj – da sruši vlast našeg kancelara. Šta je današnja parlamentarna opozicija u Srbiji? Jednostavno, jad i čemer. Beda. Umesto da se izjasne šta to oni nude, da narod vidi šta je alternativa kancelarevoj politici, ovi naši samozvani opozicionari radije proriču, prizivaju, predskazuju, javlja im se – od seljačke bune, građanske neposlušnosti, sindikalnih gibanja; priviđaju im se skori spontani protesti poput onih iz zime 1996. na 1997, „plišane (r)evolucije“ ili „ukrajinski i bosanski scenariji“, „događanja naroda“, sve do reprize „Petog oktobra“… Jedino što niko građanima ne nudi odgovor na pitanje, a šta će im onda politička opozicija plaćena iz narodnog budžeta, ako već taj narod mora sam i da „potkopava“ i „ruši“ sadašnji režim.

U opštoj političkoj žabokrečini, licemerju, indoktrinaciji i preumljenju koje dovodi i do šizofrenih posledica, Pajtićevu strategiju „prvo srpska, pa evropska Srbija“ nije, na njegovu žalost, razumelo čak ni ovo što je preostalo od Demokratske. Dapače, nastave li naprednjaci ovim intenzitetom da usisavaju demokrate i krhotine opozicije, na kraju bismo mogli da dobijemo jedan veliki „Narodni front“ ili SSRN… Iako je od poslednjih izbora prošla skoro godina, ovi što su ostali izvan parlamenta još se presabiraju, prekomponuju, zauzimaju stav, a poneki se, poput „večitog mladoženje“ Čedomira, i ovom režimu, nemilice nude za partnera.

A onima što mi se čude, otkud sebe svrstah uz Njegovu ekselenciju, kao drugog poslednjeg Mohikanca na Kosovu Polju, da pojasnim. Sve ih je manje, na „našoj strani“, čak i među najbližim saradnicima supruga supruge predsednika Republike: Posle rođenog Prizrenlije Ivice Dačića, posle Marka Đurića Ledenog, Pašićevog unuka i praunuka po si-viju, nakon oktroisanog ser Olivera Antića, izgleda da nas je „odjavio“ i časni Metohlija Radoš Ljušić i – preplivao na stranu pobednika iz Nemanjine ulice. Elem, nisam glasao za Ekselenciju, kritikovao sam ga što je ukrao stranku koju mu je kum poverio na čuvanje, ismejavao način na koji su Tadićevi lični šnajderi, 2008, krojili bivšu Ekselencijinu, a danas kancelarevu partiju. Otuda moj principijelni dug „Jovanu bez Zemlje“ da ne ostane potpuno sam, bar dok još jednom ne izda. Što je za očekivati već sa sledećom „i Predsednikovom i Vladinom i skupštinskom“ rezolucijom, deklaracijom i sličnom bla-bla-blanijom o – „ni Davidovom, ni spahijskom, ni carskom“ – Kosovu. Posle toga, bojim se da ćemo, mi Mohikanci, zapevati onu staru kosovsku: „ Mene dali jagodo, mene dali, draga dušo, mene dali, nesu me pitali…“