I dalje nisam siguran na koga je Ljubiša Ristić ciljao onom tvrdnjom da je pokušaj rehabilitacije Milana Nedića zamišljen radi „opravdavanja današnjih kvislinga i njihove saradnje sa okupatorom“. Ali, Miru Marković i njeno naravoučenije „Bilo je to ovako“, taj koji se oseća prozvanim ili osumnjičenim, obavezno da pročita. Da, iz prve ruke, sazna – sve sa imenima i prezimenima – kako se svi oni čopori šlihtara, skutonoša, poltrona, uvlakača i ulizica, razbeže i posakrivaju u mišje rupe čim njihov dotadašnji totem izgubi moć, pa sa pijedestala bude uvaljan u blato.
Naprasno pomirljiva Njegova ekselencija, eto, prva bi sad da se izvuče iz karakazana. Kao, dosetio se, nije spoljna politika u njegovoj nadležnosti (pa, nije ni Kosovo, tako piše u Ustavu ove zemlje, spoljnopolitičko pitanje Srbije…), pa, kao, njegova platforma o Kosovu koja, evo, skoro osam meseci čami čekajući u Kancelarevoj skroz donjoj fioci, „nema smisla, čim se o njoj ne priča“ (a ja, onda, pitam kako je onda imalo smisla da se, Ekselencijo, uplićete u rad Ustavnog suda i naređujete mu šta da čini, a o čemu ne sme da odlučuje?). Tako ušuškana, kao dobroćudni mačak pokraj toplog ognjišta, uzela Ekselencija vazduh, pa – dok Kancelar ne preseče hoće li biti i vanrednih predsedničkih i da li će, na sledećim predsedničkim, sadašnja Ekselencija biti Kancelarev predsednički kandidat – prede li prede: „Vučić treba da radi i doprinosi Srbiji najmanje 20 godina“…
Tek ponekad Ekselencija se malčice nakostreši, kad pokoji put prokomentariše fermane iz Crne Gore, sa Brda, iz Boke i „junačkog našeg gnijezda“, ali taman toliko da ne zaboli našeg „EUforičnog“ Kancelara. Iako ja sve uzaludno čekam da konačno muški priupita časnog Vujanovića bi li „mešanje u unutrašnje poslove suverene države“ bilo kada bi Srbija nešto priznala otcepljenje Ulcinja, Tuzi i cele Malesije, ako to već nije bilo crnogorsko priznanje kvazidržave na 15 odsto okupirane teritorije Republike Srbije?!
No, ono što je sigurno. U finišu našeg evropskog puta čeka nas pravnoobavezujući sporazum sa Kosovom, izričit je nemački, a da je krajnji uslov da Srbija da svoj pristanak za prijem Kosova u Ujedinjene nacije – saopštava odlazeći američki ambasador, s tim što će – tvrde jedne, takoreći, službene novine ovdašnje – dolazeći veleposlanik SAD tražiti i jasno distanciranje u Rusije ili, u suprotnom, „otvaranje novih kriznih žarišta u Srbiji“.
Da, u pravu je i Kancelar: „Nigde ne piše da Srbija mora da prizna Kosovo.“ Mislim, šta reći, osim – ha, ha, ha…?
A borba protiv kriminala? Šta da vam kažem: sve bi nekako bilo lakše odbranjivo sa stanovišta režimske propagande da, prethodno, nije presuđeno da oni što nisu krivi, nisu krivi jer su zastareli, što znači da možda i jesu, ali su, u pravom trenutku, odlučili da pređu na pravu stranu. Tj. idu izbori, pa se, nekako logično (zbilja, šta bi sa ona 24 sporna slučaja „privatizacije“ sa naloga EU?) zaoštrava i sila u topuzu.
Ja protestujem, pred Bogom, srpskim narodom, i celom svetskom javnošću što su Englezi i Amerikanci, „naši saveznici“, zbog kojih smo izgubili slobodu i državu i već podneli teške žrtve u krvi, bombardovali Beograd i toliko još novih žrtava mu pričinili, onaj Beograd koji je strahovito stradao zbog njih 6. aprila 1941. godine.
Ups, greška, ovaj protest nije moj već je deo govora đenerala Nedića povodom terorističkog bombardovanja Beograda („Eto nam njihovog uskršnjeg dara, u crno zavijenog Beograda“, 24.4.1944). Ali, slažem se sa đeneralom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
