Priča s tužnim krajem

Pomenuh ga i, pre nekoliko utornika, na ovom mestu, kao poslanika koji je, po većinskom izbornom sistemu, 1990. godine, iako anonimus, izabran za poslanika SPS-a, ali – ne dovrših njegovu alegoriju s tužnim krajem.

Prema zabeleškama koje sam vodio, kao tadašnji skupštinski izveštač „Borbe“, g. Lazić je, sve prekidan molećivim glasom predsedavajućeg Unkovića i žamorom kolega poslanika, uspeo da kaže otprilike ovo:

„… Strašno vreme došlo, da mladi ne slušaju starije… Moja je priča. Uhvatili su dedu i unuka… Naišao je neprijatelj i trebalo je da potraže put… Dobro, vi se smejte… Da dovršim ja priču… Da opomenem sve vas na razboritost… I onda je neprijatelj zatražio put… Smejte se vi… Deda je znao da može da pođe putem i zađe putem u močvaru odakle neprijatelj ne bi znao da izađe… Molim vas, nije to anegdota… Kraj će biti vrlo tužan, samo se vi smejte.. I dete je vodilo tuđu vojsku pravo prema močvari, jer su se razumeli, to je generacijski dogovor! To je lepota duga, to je prostorna dimenzija.“

A bilo je oko tri ujutro, dok je ceo uzavreli stoni grad – osim onih što su prethodnih dana „izgubili glas“ na Ušću ili se premorili od bacanja cveća na tenkove koje je izveo Bora Jović – noćobdija na Terazijama.

Zvanični Beograd se – od dana kada je Tadić zbrisao u Bukurešt, a Koštunici velikodušno utrapio na eksploataciju miting za odbranu Kosova i „paljenje ambasada“ (dodali bi već neinventivni propagandisti) – prema delovima svog nacionalnog korpusa ponaša kao matorac iz Lazićeve narodne umotvorine.

Po principu, šta je najbolje za Srbe sa Kosova, ko će bolje znati, od jedinstvenijeg da jedinstveniji ne može biti, dubokog glasa sastavljenog od tela Tadića, Dačića, Ugljanina, Ljajića, Čanka, Batića, Joje Damjanovića, Dinkića, Vuka, Pastora, Krkobabića, Palme itd. i tome slično, od kojih je, ne mogu da ne primetim, samo jedan, sticajem okolnosti, rođen na tom Kosovu!?

Po principu, šta je najbolje za Srbe u BiH, ko bolje zna od istog toga „Velikog brata“ koji bi daljinskim upravljačem da od Dodika, već prema prilici, pravi, malo ekstremistu, malo umerenjaka, ponekad srpskog secesionistu, pokatkad bosanskog unitaristu!? I da Dodikom preti onima koji nam od „našeg vekovnog kosovskog ognjišta“ neće da ostave ni pedalj severno od Ibra.

Što reče Čeda Antić (meni poznat kao portparol one, „prave“ DS), sa kosovskim i BH-Srbima, ova vlast se poigrava kao pok. Milošević koji je, kao, branio Republiku Srpsku, kao, branio Kosovo, a, kao, sporazumevao se oko Krajine, pa smo, na kraju, „ostali bez svega“.

Ta vrsta naturenog političkog tutorstva, zaodenuta u svegrađansku brigu odavde za Srbe izvan granica Srbije s Vojvodinom a bez Kosmeta, ne donosi, za sad, nikakav boljitak tim istim ljudima o kojima režim toliko brine. Jedini pomak jeste činjenica da je Srbija, zahvaljujući, između ostalog, i toj vrsti neiskrenosti prema sunarodnicima s one strane „grane“, delimično ubrzala svoj put ka EU.

I to je, naravno, nešto. Valjda ćemo uskoro, zbog toga, ovde, u ostatku Srbije, i živeti bolje.

Pitanja koja kandidujem jesu, međutim, na dnevnom redu: Šta Srbija s Vojvodinom hoće u budućnosti od Kosova i Metohije? Kakvu bi BiH (Republiku Srpsku) Srbija s Vojvodinom želela da vidi?

Onaj ko, u proleće 2008, nije dao jasne odgovore na ova pitanja, danas je u dubokoj opozicionoj ilegali.

Ovi što su tada obećali Evropsku uniju po svaku cenu, danas vladaju. Baš zato što su oni sada vlast, posle godinu i po mandata, duguju odgovore na dva ispitna pitanja na kojima je pao Koštunica.

Da li se, da upotrebim Vukove i Šešeljeve antipod figure, 2010. godine, „Knin brani u Beogradu“ ili se „Beograd brani u Kninu“?

Srbiji nedostaje taj „generacijski dogovor, ta prostorna dimenzija“ Branka Lazića. Ako je prioritet EU, onda se građanima mora reći ono što iskreno poručuje jedino stranka Čede Jovanovića – Kosovo je ta vrsta žrtvenog kurbana za ubrzanje procesa naših evroatlantskih integracija. U tom slučaju, nema više nijednog razloga da nas, na tom putu, pretiče čak i Đukanovićeva Crna Gora. Ako je Kosmet i nadalje „najskuplja srpska reč“, skuplja i od Brisela, onda Tadić ima obavezu da to odmah saopšti. Građanima, ali i sopstvenim koalicionim partnerima, ma šta to značilo. U suprotnom, njegovom spinovanom optimizmu baš nema mesta.